Ej, otkud mi kuća u potoku … ?

Aktuelna nevolja sa poplavama je u prvoj fazi prošla i sada je ostalo da se ljudi i država bave sa posledicama i priča o tome se razvija, kako dalje, odakle pare, traženje pomoći od koje kuda, pa dobrovoljci, vojska, Evropa, Rusi, pa sami ugroženi da rade a ne da samo kukaju i svi se trude da poprave šta se može, misli se naravno na posledice te „kataklizme bibliskih razmera“. Onda, kad su vlasti udahnule vazduh, sledi tužna priča o tome da država, posebno ona što je nekoć smenjena, nije dovoljno ulagala u održavanje vodotokova i kanala i nasipi nisu popravljani, pa sadanja vlast nije mogla za tako kratko vreme od kad troši dužnosničke fotelje da uredi sve kako treba, da popravi tu aljkavost onih od pre, a taman je počela i tek sada će da na tome poradi.

Usput je nađen i dobar izgovor, nepogoda je bila takvih razmera da se tu ništa nije moglo. Stereotipan i izanđao izgovor ali izgleda efikasan i za pobožni narod prihvatljiv, posebno onaj gde se za sve što beše sa vodom koja je ničim izazvana nadošla svaljuje krivica na Boga mada se ne zna da li je to učinio namerno, da kazni ili u najmanju ruku da opomene ili mu se samo omaklo.

Pored poplavljenih gradova i sela i oranica govori se i o klizištima i kućama koje su porušene usled kretanja tla ispod i oko njih te je to jedna nevolja više i mnogi ljudi, gledam samo one fotografije iz Krupnja, ostadođe bez doma i krova nad glavom.

Pitanje je odakle te kuće na klizištima i kako su se tamo našle i zašto su na tim nepouzdanim terenima sagrađene. Klizišta su obeležena na geolškim kartama vrlo precizno za celu teritoriju Srbije, razvrstana su po kategorijama opasnosti i mogućnosti potencijalnog pokretanja a navedeni su i razlozi zašto do toga može doći. Dakle zna se gde su klizišta, ona koja deluju i ona koja su preteća sa naznakom i procenom mogućnosti da teren krene da menja reljef i da se kotrlja nizbrdo.

To je odavno urađeno i geološki plan gde su naznačena i klizišta je sastravni deo svakog prostornog ili urbanističkog plana od onih republčičkih do regija i gradova i do delova grada ili sela. Pored toga, dozvola za gradnju kuće ili puta ili bilo čega drugog, vodovoda na primer, ne može se dobiti ako uz projekat narečene gradnje nije priložen i geološki izveštaj o stanju terena, dakle i pozicija klizišta, ima ga ili nema, da li može da se gradi ili ne i ako može kakvi uslovi se moraju ispuniti.

I onda su izgrađene kuće i putevi i još poneka infrastruktura na zemljištu koje je u geološkim kartama obeleženo kao nepodobno za gradnju upravo sa razloga postojanja klizišta. Izgrađene su kuće bez dozvola, one što ih u žargonu zovu „divlja gradnja“, ali ima i začajan broj onih koje imaju dozvole i legalne su, odobrene od nadležnih institucija. Broj i jednih i drugih je ogroman, i ovde nije pitanje njihovog prebrojavanja, pitanje zašto država i njene institucije nisu to sprečile, zabranile, opomenule graditelje, ukazale na moguću nevolju koja sledi po gradnji na klizištu. Decenijama je praksa nebrige i preskakanja vršenja dužnosti nadležnih za građenje po gradovima i opštinama bila uobičajeni metod ponašanja i sada kada je priroda odlučila da pokaže da je i ona prisutna i da se za po nešto pita ne vredi plakanje. Istina, bilo je i onih koji su o tome govorili, opominjali ali u opštoj atmosferi turbo kulturnog modela koji je država podržavala sledeći populistički svetonazor nisu mogli da budu čuti niti zapaženi.

Graditelji kuća i svega drugog na mestima gde to nije podobno po geološkim kartama snose svoj deo krivice jer nisu slušali ako im je neko rekao da to nije baš najbolja odluka da se baš tu zida, ako im je rekao a možda i nje, pa oni kojima je rečeno treba sada da ćute i ne uznemiravaju dodatno namučene i zbunjene građane. Možda surovo zvuči, rekao bi neki filantrop, ali bahatost i samovolja ili nepoverenje u stručne institucije koje narod identifikuje sa vlašću ima svoju cenu pa sada neka je plate. Sledeći put će biti sve kao treba i uredno kao u nekoj ozbiljnoj državi.

Ipak, ova država koja nije dovoljno ozbiljna i njeni izdanci u vidu raznih nadleštava i institucija odgovornih za izgradnju ipak snosi najveću odgovornost. Nesumnjiivo najveću. Bili su obavezni, ta nadleštva, da kada primete nekog nadobudnog i užurbanog graditelja namernog da na klizištu zida upute dotičnom pismenu opomenu da to nije po zakonu bez dozvole za gradnju sa posebnim naglaskom da je i opasno jer je ne tom mestu klizište. Pa ako se ogluši da ga spreče silom ili milom. Nisu to radili, ili sasvim retko, prevazišla ih je igra velikih brojeva sa preko milion i po nelegalno izgrađenih objekat pa su izgleda digli ruke i prepustili se stihiji narodnog graditeljstva. A ima i slučajeva gde su izdavali dozvole za gradnju i na klizištima pa je to uvećalo broj kritičnih pozicija po graditelje dovedene tako u zabludu, mada liči da su to činili zajedno i udruženo po sistemu ja tebi a ti meni a za posle ćemo da vidimo.

To je sada kao odgovor prirode na nedolično ponašanje stiglo za naplatu i možda će se i vlasti i graditelji posle ove strašne lekcije uljuditi i početi da rade graditeljski posao kao sav normalan svet. Za početak da naprave katastar izgrađenih kuća, puteva i infrastrukture na klizištima za celu državu i kažu šta misle sa tim da rade. Tek da ne budu opet iznenađeni jer su sve plačljive i srceparajuće izgovore kao svoje opravdanje ovog puta potrošili.