Divlja gradnja, a onda kada se to razmnoži i divlji grad, nastaju u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura.Odlikuje je jednostavnost. Prostih , svedenih na neophodno, skromnih, bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.
Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim.
Nije moj posao da određujem vremena i nastanke stilova arhitektonskih ali ipak se usuđujem da kažem da je verovatno tako nastao modernizam, da su mu tu koreni daleko pre XX veka kad mu se beleži rođendan. Divlja gradnja je bila preteča, uzor, možda inspiracija kasnijim modernistima ali i ovim od danas u oficijelnom poretku stvari, taj stil ili opredeljenje za takvu gradnju postojao je svo vreme, neprimećen, svugde po planeti na svim kontinentima. Ovde, kod nas je, a gde bi inače, dosegao svoju punu zrelost sa punom i jasnom porukom društvu iskazanu u narodnom izrazu, onom koji govori o slanju vlasti u materinsko okrilje.
Opstajala je i širila se ta paralelena urbana kultura, neprimećena i nepriznata arhitektura osim ponegde i ponekad kada je bilo potrebno nešto ekstravagantno da se pokaže ili neobično i neviđeno, ili kad je nekom sociologu nedostajala tema a posebno su bili izdašni korisnici teme iz sfere politike koji su to koristili ne bi se dodovorili toj kreativnoj sirotinji jer bolju ideju od divljih graditelja nisu imali.
Nikada ni u jednom kulturnom obrascu koji je opisivan ili registrovan u ranijim ali i savremenim enciklopedijama, osim retkih slučajeva, kroz vreme nije ova arhitektura zabeležena kao stilski izraz za razliku od stilova elite koji se agresivno nameću uz tvrdnju da planeta zahvaljujući njima napreduje.
Možda u zadnje vreme kada se neguje pomodni kvazi protest protiv establišmenta divlja gradnja dobija neki deo pažnje pa je to dobar primer za udarac ispod pleksusa vladaocima. Tako u društvu gde manipulacija i izvrtanje stvarnosti u ono što glavarima koristi i izvrdavanje obavezama kojima ne umeju da odgovore. Tada je ta autentična arhitektura divljih graditelja svima dobro došla ali nije pokrenuta radi nje same, političarima da pokažu brigu o narodu, oficijelnom arhitektonskom okruženju da imaju temu tek tako ali ne treba zboraviti ni divlje graditelje koji svojim delom pokazuju srednji prst vladajućem maniru.
U Beogradu slamovi, divlja naselja, autentična arhitektura po uzoru na Praoca je prokažena, svi su protiv, sve je protiv njih koji su samo hteli da učine nešto za sebe svojim rukama kad onih ruku odozgo nije bilo. Tako nastalo naselje je prema važećem satvu i ustanovljenom kulturnom modelu ružno, nefunkcionalno, nehumano, nezdravo i preziru te graditelje mada se previđa da tu ima potencijala koji je dobra kontrateža oficijelnoj arhitekturi iz časopisa i internet mreža (sic!) …
Ali su ta naselja toliko velika, brojna da neizostavno bivaju i nameću se kao novi model gradogradnje, nepriznat ali ravnopravan u realnoj slici gradske matrice. To je svojevrstan model javnog konkursa gde hiljade graditelja čine svoja dela i stvaraju grad, paralelan grad sa sasvim drugim pravilima i motivima od onog preko puta iza koga stoji društvena norma i neodlučni establišment koji je utehu i razlog postojanja našao u pokušaju da se bavi Beogradom na vodi ili da uređuje parčiće centra prestonice.