Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.
Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. Dočim, na levoj obali samo ravna poljana dosadna, monotona sve do Fruške gore ništa da se uzdigne ili bude naglašeno u reljefnom smislu. Kad ne bi bilo one zgrade što je nekada zvasmo CK a sada je poslovnjak u tranziciji ili pokušaju a sve sledeći savremenu ideju da ovde bude kapitalizam, ne bih se posle preleta setio gde sam bio. Nastavite sa čitanjem