Na grebenu beogradskom stoje tri važna i prepoznatljiva mesta: Kalemegdan, gde je grad započet i koji je čuvar istorije i njegovog bića, zatim Terazijska terasa, gradska dnevna soba, i najzad Vraćarski plato kod Hrama, za koji je rečeno još odvajkada da bude duhovno središte grada. Na Teraziskoj terasi, pošto je u sredini, događala su se važna gradska zbivanja, stvarale ideje, pisale pesme, kovale zavere, neke se i ostvarivale. Beograd ima Terazisku terasu kao vidikovac ka Evropi sve do Pešte, tamo preko Save koja je nekada bila granica, pa su Beograđani gledali granicu odozgo, sa visine, i možda se tako i osećali, važno.
Teraziska terasa je takođe dobila na značaju ne samo zbog prekrasne pozicije na mapi grada sa dugom, neprekinutom vizurom u beskrajni pejsaž, već i stoga što je decenijama, još s početka prošlog veka, prostor stasao kao arhitektonski izazov, pa su mnogi probali da se na njemu iskažu. I konkursi su bili raspisivani i nikako se nije moglo doći u situaciju (možda postoji neka prepreka u rasporedu planeta pa kad se one postave u pravilan položaj i taj prostor će valjda biti konačno uobličen) da Beograđani najzad imaju uređeno mesto primereno samom gradskom središtu. Da dnevna soba bude okrečena i nameštaj upristojen kako doliči novom veku, naravno uz obavezno očuvanje onih starih i vrednih komada, koji u međuvremenu nisu bili založeni ili prodati antikvarnicama.
Dakle, bilo je planova i namera još sa kraja devetnaestog veka, ali Nikola Dobrović je pred drugi svetski rat (zanimljivo je da se projekti za značajne gradske poteze dogode uvek pred neki rat ili drugu kataklizmu i tako nerealizovani ostanu kao uspomena, kreacija koju čuvamo i pazimo dok ne dođe neka nova) imao viziju i stvorio arhetip. Bilo je naravno i pre njega arhitekata koji su se na tom prostoru dokazivali i oprobavali na sličan način, ali, od Dobrovića se računa vreme. Kasnije, kad god se za ovaj prostor radio neki projekat, arhitekti su malo pogledavali na taj uzor i delali u okviru svojih mogućnosti i dometa, pa im je projekat uvek ličilo na razradu zadate teme.
U svim projektima, ili u najvećem broju slučajeva, arhitekti su insistirali na simetriji: da levo bude kao desno sa širokim prostorom između, pa je to uvek ličilo na neku kapiju. Tako se naglašavalo, verovatno bez namere ili unapred smišljene poruke, da je to kraj jednog sveta i početak drugog, a tome kapija i služi, zar ne? Ako je tako, to ipak nije dobra poruka. Teraziska terasa je mesto susreta i komunikacije, ne samo zato što je u središtu grada pa okuplja njegove žitelje, već i zato što je u središtu sveta, na međi dve civilizacije, ma kako se to razumelo, a one se ovde mogu sresti i upoznati, možda i prihvatiti. Kapija na tom mestu, ako je i ima, treba da je uvek širom otvorena a prostor sa jedne i druge strane, onaj kod Moskve i onaj nizbrdo do Zelenog venca je ustvari agora, između zgrada koje je štite, slobodan i neizgrađen prostor, dostupan i pristupačan građanima u kojem se oni mogu iskazati, videti i upoznati druge i razmeniti vrednosti. Beograđani nepogrešivo osećaju i prepoznaju tu mogućnost pa žele da to ostane upravo tako, zeleni, parkovski uređen prostor gde je komunikacija slobodna i neopterećena obavezujućom izgrađenom matricom, na kojoj uglavnom insistiraju arhitekti, a to su potvrdili svi učesnici na poslednjem u nizu javnom arhitektonskom konkursu.
Izabrani projekta Branislava Redžića i njegovih saradnika koji je sada u razradi i ako Bog da, kako rekoše gradski dužnosnici, započeće da se gradi u narednim mesecima je u svemu ostvario te, rečene, uzanse. Izuzetno dobro tertiran prostor, svi urbani elementi na svom mestu, kazani jasnim arhitektonskim jezikom u meri koja ima odgovor na sva pitanja koja može da postavi ovo, jedno od najvažnijih gradskih mesta. Gledajući slike iz projekta može se videti i sa zadovoljstvom konstatovati da će Beogradu konačno biti data njegova stvarna Terazijska terasa
I nije ovde reč samo o očuvanju nekoliko stabala i pratećeg zelenila, niti o zaštiti vizure koju, uostalom, niko i ne ugrožava a Redžićev projekat samo na dobar način potencira.. Ovde se radi o očuvanju lika i duha mesta u gradu koji povezuje urbanu matricu, ujedinjuje građanske putanje i misli, artikuliše potrebe i htenja građana i emituje poruku o Beogradu, dinamičnom gradu, koji svedoči da ima neobično veliku želju za razgovor sa drugima, ali i unutar samog sebe. Zato treba želeti da se baš ovaj projekat desi, da bude izgrađen, da mogu Beograđani u njemu da budu i da sa visine beogradskog grebena osvajaju beskrajnu vizuru ka svetu što im je uvek pripadalo. Ostaje da se čeka izgradnja projekta arhitekte Branislava Redžića. Nada umire poslednja, naravno.
edit: slike preuzete sa Politike ONLINE i B92 Biz