Tokom trajanja građenja otkrivenog od strane Praoca, od prve izabrane i nastanjene pećine ili izgrađene nastrešnice pa sve do savremenih nebodera usprotivljenih zemljinoj teži, atomskih centrala, muzeja, dvoraca i vila ali i stanova za socijalno ugrožene stanovnike planete, sve je nastajalo sledeći nadolazeće veoma promenljive civilizacijske potrebe.
Prvobitno, još u vreme Praoca, arhitektura je stasala veoma bliska realnim potrebama plemena, skupini ljudi sa istim pojednostavljenim interesom opstanka u surovoj i ne uvek ljubaznoj prirodi. Ukratko rečeno, trebalo je preživeti i obezbediti sklonište i hranu pa nije bilo vremena za iskazivanje pojedinačnog interesa, vođa je imao moć da odlučuje što je uvek je činio u interesu zajedničkog interesa plemena, iznuđeno naravn, jer drugu alternativu i za opstanak svog položaja nije imao. To je isključivalo prekomerni individualni uticaj, preovlađivao je onaj zajednički. Mera je bila u domenu relativno pravilne ili pravedne uravnilovke ali je i onda bilo izuzetaka, isticanje malo napred onih koji su mogli da ulove više od drugih i to je doprinosilo da takvi mogu povremeno iskazivati i po neku sopstvenu želju.
Ti mali izuzetci su vremenom stasali, etablirali se i bili prihvaćeni kao nova mera vrednosti uslovljavajući novu ravnotežu. Onda se dogodilo neminovno raslojavanje ljudske zajednice, kada su plemenske potrebe ustuknule pred pojedinačnim. Sledbenici Praoca su osnovno pravilo dragocene plemenske uravnilovke skrajnuli. Posle se išlo i dalje, onomad se to dogodilo kada je identifikovano vlasništvo glavešine nad zemljištem pre svega, onda se umešala crkva, zatim kraljevi i najzad imaoci kapitala. Svi nabrojani, ustvari vladaoci rukovođeni ličnim politikama koje su kreirali, naravno u svom interesu. Funkcionisalo je i sve je dobacilo do savremene varijante kada su političari preuzeli skiptar i otada su vođeni svojim političkim ali i sasvim lukrativnim interesima nametali potrebe. Često sasvim otuđene od ljudi i njima nepoznate, ponekad i nepotrebne pa su se uvek, kao i danas, iznenadjivali kad im se nešto ponudi, ili još više, izgradi i kaže im se da su o tome sanjali već dugo i to očekuju odvajkada a eto sada im je njihov izabranik dobavio.
Dakle, postalo je sasvim iznuđeno. Poticaj za stvaranje arhitekture neminovno su bili nalozi, kadkad naređenja ali i direktni ili lepo upakovani uticaji da se narečeni, potrebni sadržaj i mesta za obavljanje poslova ili stanovanja ili crkvenih obreda obezbede. Da zgrada, kad se skinu skele, pošalje u gradski milje poruke nalogodavca, bilo njegove lične ili onih koje je predstavljao, a poruke su u velikoj meri iskazivale, neizbežno, želju za prestižom ma koje vrste.Toj želji nalogodavca pridruživao se i arhitekta tražeći svoje parče mesta i priliku da mu talenat i umeće bude iskorišćeno i nadasve, primećeno.
Vremenom, napredovanjem raslojavanja zajednice po ekonomskim, statusnim, obrazovnim, pedigreovskim ili drugim nekim značajkama koje ne moraju, a i nisu, uvek da budu i mera kvaliteta, posebno u savremenom izdanju, zagubljena je veza između ljudi i njihovih stvarnih potreba. Jedno vreme u lokalnim zajednicama uvedena je obaveza učešća javnosti pre odlučivanja, posebno u urbanizmu, ali nije bilo dugog daha jer se prečilo na putu ostvarenja namera vlastonosaca. Ostala je ta forma u igri ali sasvim skrajnuta i postala zaista samo forma bez uticaja na događaje, bez realnog uticaja.
Potrebe su određivane na osnovu predviđanja grupe nastale od imaoca kapitala i političara, svi u ulozi vlastonosaca a uz pomoć, za njih spasonosnih, bezličnih i stereotipnih fraza, uglavnom o sreći i blagostanju koje nadolazi. Nametane su potrebe, potiskivana je želja pojedinaca, virtuelna procena o prosečnoj vrednosti je preovladala, postala je referentna veličina i onda uzrokovala odluke, pa i o građenju. Vođe su osvojile pravo da utiču i iznuđuju arhitekturu kada su razumeli da je arhitektura posebno probitačno sredstavo i alat da opstanu i zadrže vođstvo.
Tako je i sada ali nije daleko do pomisli da se točak neumitno vraća unazad, u vreme kada su vladaoci, od faraona, preko crkvenih velikodostojnika, vlastele ili dobronamernih diktatora koji su nameravali da stvore neki novi svet, gradili da bi iskazali svoju vladalačku moć, značaj svoje misije ili jednostavno poslali poruku da im je dato da mogu sve, pa i da iskažu svoje lično viđenje arhitekture, naravno uz onu reč da je to sve u interesu naroda i izlaženja u susret opštoj potrebi. Izvođače radova, arhitekte, na sreću po civilizaciju neki put obdarene značajnim talentom, su angažovali već prema proceni da mogu iskazati poruku a koju je građevina trebala da iskaže.
Praotac je neki dan, slušajući razgovor dvojice zaludnika na ovu temu dobacio usput opasku o sudbini ruskih konstruktivista koji su pokušali da daruju novu arhitekturu u slavu novog društvenog poretka osvojenog narodnom revolucijom zanemarivši da je to pravo namenjeno samo vođi. Da su ga bar pitali za dozvolu, ne bi onda neki od njih negde u Sibiru krojili vojnu odeću. Njihovo delo se vođi možda i svidelo ali je bilo iz njegove perspektive nefunkcionalno, izgledalo je previše sveže i novo i moglo bi svedočiti ili navesti na pomisao da je on juče pao odnekuda bez pedigrea u desnoj ruci. Da bi sve bilo, oko tog pedigrea sasvim jasno, prepoznao je svoju potrebu, naredio da je ona bude opšta i svima neophodna i rezultat je bilo građenje u formi predimenzionisane kvazi klasike i to je pokazivalo da je on tu odvajkada. Opasku Praoca ona dvojica zaludnika nisu razumeli i nastavili su svoju priču na zadatu im temu, propuštajući da se osvrnu oko sebe i vide šta se u realnom životu događa.
I onda je Praotac otišao da gleda onu maketu a posle će da prošeta do Košutnjaka..