Na jednu godišnjicu … o urbanizmu i Drugu Titu

Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, strvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

 Verovatno ne zato što je imao želju da unapredi urbanizam i arhitekturu Beograda, poriv je bio drugačiji, gradnja na širokom planu sa hiljadama stanova je ubedljiva poruka za narod koji je potrebit za stanovima a ovi koji se grade biće im dodeljeni besplatno, uz po neki bioskop, dečiju ustanovu, dom kulture, zelene prostore sa igralištima za sve uzraste i cela marketinška priča je onda zaokružena.

Jugoslavija je tada bila uključena u svetski dijalog o urbanizmu i arhitekturi, granice nisu bile prepreka jer su crteži ovdašnjih arhitekata, ne samo Beogradskih već i onih iz drugih gradova sve do Triglava, bili lepo viđeni diljem Evrope ali i Afrike i po nekim delovima Azije. Komunikacija arhitekata unutar Juge i sa onima iz sveta je pomagala da se kvalitet njihovog dela uvećava i tako je bilo sve dok vladaoci, uglavnom izmileli ispod Drugovog šinjela,  posle njegovog otiskivanja u istoriju, nisu odlučili da to sve treba drugačije jer se dotadanjim, otvorenim delanjem bez granica gubio nacionalni predznak. Arhitektura je osvanula kao žrtva opšte namere da se zajednička prošlost reviduje i podeli na nacionalne enklave uglavnom po naglasku, narečiju ili verskom opredeljenju, državice su nicale a arhitekti su prestali da zagledaju crteže preko granica. Gordili su se da imaju šansu da konačno budu najbolji u svom maleckom vilajetu. Onda je nastala kriza, nije bilo para, smanjena je izgradnja a time i dodatno umanjena mogućnosti za istraživanje novih formi na arhiitektovom stolu.

U Njegovo vreme postojala je kompeticija između arhitekata od Ohrida do Bleda što je bio poseban potsticaj za ubzanje arhitektonskog adrenalina, što je uticalo i na dobar rezultat. Posle je u težnji da se afirmišu posebne nacionalne vrednosti, pa i u arhitekturi, umanjena takmičarska teritorija, adrenalin potrošen na druge nekreativne stvari, i sve je počelo da opada kao isluženo lišće u jesen, ono malo preostale produkcije ušlo je u prepisivačke vode onog što se u svetu smatra aktuelnim arhitektonskim vrednostima. 

Moguće je razmišljati o Drugu kao diktatoru ali za ovu priliku samo u odnosu na gradograditeljstvo i arhitekturu i upoređivati ga sa sličnim pojavama u okruženju. Bilo je i drugih glavnih i jedinih sinova naroda i  očeva nacija na planeti, onih u koje se narod kleo, ako baš i nije, ipak ih je sledio ćutke, uz kletve u mislima. U toj poziciji izabrani sinovi naroda i očevi nacija su kreirali, pored svega drugog i način mišljenja o urbanom ambijentu i određivali kako će arhitektonske tvorevine izgledati i tom porivu nisu nikako odolevali. Staljin je uklonio i smestio u Sibir konstruktiviste i ukinuo njihovu ideju, mada je posle Evropa iskoristila upravo tu ideju da etablira modernu u arhitekturi i pomeri se ka nečem zaista novom; umesto konstruktivizma i nove estetike, vratio se hazjanin na kvazi klasiku, nikad goru, još dodatno umanjenu za kreativnost široke ruske duše koju je takođe stavio pod kontrolu i tako je to trajalo sve do perestrojke; posledice su neizbrisivo ostale, ubeležene u ruske mentalne i urbane matrice. Drugi su takođe insistirali uvek na nekoj vrsti ili obliku kvazi klasike – Musolini sa Novim Rimom, pa ni Hitler uz pomoć Špera nije izmakao izazovu, sve sa ciljem koji je svima njima bio svojstven, a to je da se ovekoveče klasikom ili nečim što na nju podseća i pokažu da su oni tu oduvek i da su trajali i pre nego su postali jedini i najvažniji i beskrajno voljeni od naroda. Snažan primer korišćenja arhitekture kao „advertajzing“ sredstva, ali to nije ništa novo, počelo je još sa piramidama kraj Nila. 

Ucrtana je tada nova urbana matrica koja i danas postoji i u kojoj se razvija i raste grad. Većina savremenih urbanističkih planova, pripreme za neki budući grad na Ušću dvadeset prvog ili nekog sledećeg veka, niču iz ustanovljene matrice još u Njegovo vreme uz neophodno i, pre svega, lukrativno dopunjavanje, korišćenje i rabljenje ostavštine. Naravno, dalja elaboracija teme može da ostavi utisak nedobronamernosti prema prilježnim savremenicima a ne misli se samo na arhitekte jer su tu vremensku čorbu svi zakuvavali. Ipak, ma koliko postoji dobre volje i pohvala naporima pojedinačnih pregalaca u arhitekturalnom i urbanističkom iskazivanju i traženju odgovora na savremene potrebe, ne može se odoleti a da se ne pomenu divlje nastala naselja, prepoznatljiva na globalnom gradskom planu kao dominantni znak, neopozivo obeležije dometa i doprinosa ovovremenske epohe, ma kako se to guralo pod ponjavu.    

 P.S. U današnje vreme, posrnuli entuzijazam pritisnut krizom naterao je državu da se opet umeša i pokuša da, drugo nisu mogli da se sete, u život vrati model građenja iz Njegovog vremena. Na vojnom kompleksu na Voždovcu, u Beogradu gradi veliko naselje kao nekada što se činilo, ali za razliku od onog što beše to je uradjeno bez javnog urbanističkog i arhitektonskog konkursa a bila je prilika da se promisli o urbanoj matrici potrebnoj savremenim ljudima. Prilika je propuštena i gradi se stereotip davno prevaziđen. Čini se da je, tom prilikom, u brzini pogrešno protumačen stav o tome šta se sme slobodno smišljati, propisane norme iz onog, Njegovog vremena su revidovane i proširene na urbanizam i arhitekturu.