Opet vesti o smrdljivim zgradama. Hoće kupci stanova da ih ruše sami jer je država odustala od svoje predhodne namere. Dakle, osveženja sećanja radi, ljudi kupili stanove još neizgrađene, verovali državi i instituciji koja je u ime iste stanove gradila i prodavala i ti isti uzeli su pare budućim stanarima i onda je na velika zvona obnarodovano da je poduhvat završen i stanovi su spremni za npovi život i porodično obitavanje. Uselili se građani sa sve decom, dobili na svečan način ključeve od ulaznih vrata, bilo to na i tvu, u narečena ognjišta i onda im je zasmrdelo. Izvođač je upotrebio neki materijal koji se javlja lošim mirisom, posle je utvrđeno da je taj smrad štetan za ljude i od stanovanja u novim sobama nije bilo sreće. Izvođač je pogrešio, nabavio nepodobnu materiju a državna institucija nije svoju obavezu izvršila, nije kontrolisala što joj je bila obaveza, uoptrebljeni sastojak maltera i proizvod nije odgovarao standardima prodate robe koja je uredno plaćena i koja nije izvedena po ugovoru jer se smrad nije spominjao ni pod jednom tačkom niti mu je bila određena cena.
Onda država počinje da vrda, pojavljuju se neke komisije, veštaci, utvrđuje se ko je zgrešio, jel štetno ili nije, koliko je štetno, da li je smrad razlog za nezadovoljstvo kupaca, stvar se zaoštrava po medijima i stanari se onda iseljavaju. Stanovi ostaju da smrde sami i napušteni što pojačava utisak tragidramatične sudbine kupaca i kupljenih metara kvadratnih za stanovanje. A kako je tek samo teško napuštenoj zgradi koja se radovala galami dečijoj na stepeništu mnogim proslavama useljenja u novo.
Država ipak reagiuje, nudi kupcima stanove za privremeni smeštaj i plaća im zakupninu ali sa druge strane, one realne i svojstvene raspadnutom sistemu, svi troškovi oko neupotrebljivih stanova i rate za kredite, kupci moraju da plaćaju. Kazala država da će da ruši zgrade sa greškom i zida nove koje će imati prihvatljiv miris kad unutra u stanovima ručaš ili gledaš televiziju ili kad deca pišu domaće zadatke a za to vreme, dok se to sve ne dogodi i dok nove zgrade niknu kupci mogu mirno da obitavaju u privremenom smeštaju. Pa dobro, i onako, ovde sve je privremeno pa i ova situacija nije van virtuelnog naprednog okruženja koja građanima sleduje jer su tako sami hteli birajući između nekoliko ne baš sjajnih opcija. Izabrali su onu sa najviše obećanja, sa puno rečenog optimizma i onda se može zapitati a što se bune na stanove koji smrde, pa sve okolo je slično i u skladu sa stvarnošću datom i izabranom.
Trajalo je preganjanje oko toga šta će biti, država je nudila zamene ili već neku od sličnih prevara, ama bre, kakva zamena, ljudi su kupili robu i to baš tu i neće drugu, to je jebeno pravo svakog kupca a i u skladu je sa zakonom koji kupce štiti, pa kad u samiški kupiš nešto a posle vidiš da nije baš sveže ili je natrulo onda ideš da ti daju isto to ali bez greške a ne nude neku zamenu ili ako nemaju vraćaju pare kupcu pa nek vidi negde na drugom mestu. Trajalo je više meseci ta Hamletovsk dilema, ovde državna, a onda država odluči da ne ruši zgrade sa nepodobnim mirisom i još odluči da ne zida nove na tom mestu, videće šta će sa njima, nema neku ideju ali insistira da kupci prihvate ponuđenu zamenu koju oni neće i još kaže država, prestaće da plaća kiriju za provremeni smeštaj ako ne bude po njenom.
Kupci odlućili sami da ruše zgradu smrdljivu kao protestni gest, kao opomenu da i država, napredna kakva je, samodeklarisana, mora da poštuje zakon i pravila igre kod tih prodaja neke robe pa i stanova, jer ni stanovi nisu neka virtuelna, nebeska tvorevina već obična roba kao i paradajz na pijaci. I neka ruše prevareni kupci, biće tamo i policije verovatno i koškanja nekog i treba tako da bude sve dok država i njene institucije ne shvate da ne komuniciraju sa stadom ovaca i da nisu pas ovcočuvar, već prodavac koji mora po zakonu potrošačkom da se vlada i da ne sme kupca da vara. Trgovci koji nisu iz fele države, privatnici na primer, za ovakove gestove idu u bajbok ili bivaju kažnjeni strogo od iste te države.
Posle ovog prevarantskog delanja države i njenih institucija a prema kupcima, dakle, ne samo stanova, svega što je na tezgama, očekuje se da zavlada novi sistem gde će prodavac biti zaštićen za svoje nedelo i obavezu prema kupci neće imati kad mu uzme pare za robu. Biće slobodan da vara, otima, nudi šta mu je po volji i u sopstvenom interesu. Tržišna ekonomija i taj liberalni kapitalizam koji treba da dovede društvo do nove sreće i neopisanog blagostanja izgleda da ovde dobija novi sasvim kreativni impuls, model koji nije u takovom sistemu do sada viđen, da, taj libkap, osim kod onih četrdeset koje je predvodio Ali Baba. Pa i očekuje se da odavde počne ta neophodna, napredna reforma tržišta i pravila jer su kupci zaista preterali sa prohtevima i nekim svojim pravima ne vodeći računa o državi koja se upinje da teškim merama podigne standard građana i samo joj trebaju još neki koji zanovetaju što im kupljena roba smrdi.
Zaista, pitanje koje se može postaviti je akademsko i sasvom trivijalno a odnosi se na jebeni zakon koji štiti potrošače, na morak i etiku ne samo prodavaca i izvođača stanova, ima i telefon kad prodavac proba da prevari pa se pozove inspekcija ili kom policija. Dakle, pitanje je šta ovde tužilac i policija rade, odnosno, zašto ne upražnjavaju svoje obaveze pa ne tuže i ne hapse. Možda, tada prevareni kupci ne bi morali sami, umesto države, da ruše smrad koji im je prodala ta ista država.