Praotac je kao što mu i pripada začeo Rečnik arhitektonskog i urbanističkog jezika u pećini pa bi se po današnjoj klasifikaciji mogao nazvati pećinski (kasnije, mnogo kasnije, gradski …) pošto je imao potrebu da se oko mnogih stvari sporazume sa splemenicima, tek kasnije je otkrio dvosmernu komunikaciju jer u početku je samo on govorio a kasnije su i saplemenici dodavali neke slogove, informisanja radi, ili upozorenje na opasnost, obaveštenje da je lovina u blizini i bio je primoran ali i nagonjen i potaknut ne samo tom potrebom već i radoznalošću i zaintrigiran porivom koji mu se pri stvarnju rečnika i artikulisanja novih reči javio da radi na tome, da govori i u mislima beleži reči. Za kratko vreme izmislio je i uneo na prvu virtuelnu stranicu rečnika, mnoge reči, mnoge pojmove iskazane kricima, jednosložnim rečima, slogovima ali i pokretima, mimikom, koracima, govorom tela ne vodeći računa o abecedi, pored svih drugih i one koje su se ticale arhitekture mada on nije vodio brigu oko klasifikacije tema jer i teme behu ograničene i nije ih bilo bog zna koliko.
Imao je tada velikih problema sa tom delatnošću stvaranja govornoh jezika i začinjanja komunikacije, morao je da stvara reči za arte facte nastale njegovim sopstvenim delanjem ne bi li posle saplemenike uveo u posao i naložio šta oni treba da rade jer sam nije mogao sve. Počeo je od pećine, pa onda ognjište, alati, oružije i druge potrebštine za dnevne radove, kada se iselio u prostor desila se nastrešnica, posle je prerasla u kuću sa pristupnom stazom koja je kasnije, posle nekoliko vekova postala autoput ali time se on više nije bavio. Rečnik su preuzeli sledbenici i dopunjavali su stranice prateći događaje i ritam promene kulturnog obrasca u urbanoj matrici, sve do cyber ili online izdanja.
Vremenom, stvarani su novi prostori, sadržaji i forme koji su obeležavani rečima i zapisivani u rečnik i to je uvek bio samo početak a vremenom se prepoznati pojam menjao dobijajući uvek i odgovarajuću reč. Ulica na primer, pa onda više vrsta ulica, bulevari, avenije, sokaci, pešačke ulice, glavne ulice, trgovačke, stambene, ulice uz obale, kurvanjske, rečnik je postajao sve obimniji ali mu to nije obezbeđivalo i bogatiji sadržaj ma koliko se broj reči umnožavao a pojmovi koje je trebalo objasniti usložnjavali. Onda su ulice dobijale, svaka za sebe, ime nekog preminulog junaka koji je zadužio sledbenike onim što je činio dok je bio u funkciji. To sa ulicama je samo jedan od pojmova koji su tretirani i poglavlje o njima nije ni do danas ispunjeno, svako malo eto neke nove reči bilo da se radi o novom pojmu ili se neki već postojeći, zarad prestiža savremenika, proglasi novim otkrićem i doprinosom prostim izmišljanjem posebne reči koja do sada nije bila izgovarana.
Ima reči koje su nastale autohtono, proizašle iz života, izgovorili su ih građani i onda su se udenule u gradski život, postale neodvojivi deo gradske matrice obeležavajući mesta, događaje ili ambijent promovišući ih u autentične gradske locuse. I te reči imaju svoj rok trajanja, mada dato im vreme može biti neobično dugo, više generacija građana će grad po njima prepoznavati čak i kad mesto ne bude više ni nalik na prvobitnu tvorevinu. Gradski život neumoljivo menja reči, dolaze nove, stare iščiljuju ili sasvim iščeznu, ili se troše kao nostalgični krik za prošlim vremenom sve dok ne postanu stereotip koji se može izgovoriti bilo gde u urbanom miljeu jer su izgubile stvarnu vezu sa razlogom postanka.
Grad je iznuđena tvorevina, arte fact nastao i ne prestaje da nastaje ne bi li se omogućilo izvođenje životne predstave prema napisanom scenariju i onda, kada se prilike promene ili pristigne drugi pisac scenarija izmišljaju se nove reči, iznuđene semantike. U funkciji interesa pojedinaca, grupa ili možda cele zajednice, reči se nameću okolini i postaju sredstvo ostvarenja uspešne predstave. Njihova semantika je negde drugde i cilj upotrebe izgovaranja tih reči je da se nametne i diktira ponašanje, sama gradska matrica ali i model urbane kulture. Kroz protok vremena nametnuta upotreba reči promoviše ih u ključne reči koje obeležavaju stremljenje vladaoca, često u sukobu sa drugom stranom, građanima koji ubacuju svoje reči na ista mesta uz upotrebu svojih semantičkih vrednosti i tako obeležavaju ili iskazuju svoj stav prema gradu, i ne samo to, iskazuju i svoje težnje i namere, određuju svoju poziciju u urbanom miljeu tražeći svoje mesto za koje smatraju da im pripada i opisujući ga svojim rečima određuju i naglašavaju svoje potrebe.
Ali ima i sasvim novih reči koje se ne mogu klasifikovari kao izraz ili posledica potreba građana, njih, te nove reči izmišljaju i stvaraju marketig majstori, izvlače ih iz advertajzing sfere i tako promovišu nove potrebe koje nameću ljudima u okruženju, najšeđće se radi o novom proizvodu koji je doturen na tržište i novim rečima u relniku se nameće potreba, ustanovljava se kao no+va i nezaoobilazna, Isto važi i za politički diskurs ili bilo koji drugi.
Praotac, pregledajući ovih dana beskrajne rafove u gradskoj biblioteci sa rečnicima nastalim u proteklim vekovima nije bio iznenađen mnoštvom rečnika koji sadrže reči iz oblasti ljudskog delanja. Mogao je da prepozna u množini različitih reči i posebne jezike nastale u gradskoj vrevi koji artikulišu stavove i želje jezičkih inovatora. Znao je već da su svi ti jezici nastali iznuđeno kao što su nicale i njegova prva sricanja, jezici koje je sada posmatrao na rafovima stvoreni su u uzbudljivom takmičenju interesnih grupa za bolju poziciju u gradskom životu i razumeo je da se ni jedan ne može smatrati konačnim, grad je živahan organizam koji se menja neprekidno pa se i reči koje opisuju promene ili ih nagoveštavaju u skladu sa tim principom neprekidno dodaju, već postojeće reči menjaju smisao zavisno od potreba i interesa onih koji ih izgovaraju. Odlazeći na neku drugu stranu, Praocu se činilo da u gradskoj biblioteci nikada neće biti dovoljno praznih rafova za nove tomove rečnika koji će se desiti, iznuđenih uvek novim urbanim pričama.