Preko Beogradskog lica, ne pitajući mnogo, gusari navlače kvazi savremenu garderobu, agresivno menjajući gradski lik. Beograd je, kao beba koja se uneredila, u presvlačenju plakatima, bilbordima, imenima i logoima firmi, natpisima, napisima, grafitima, opisima, ponudama, obaveštenjima o raznoraznim kulturnim i sportskim atrakcijama, upozorenjima, pozivima na zabavu ili glasanje, obećanjima o boljem životu. Sve to nastaje na gradskim fasadama bilo gde i u bilo kojoj razmeri, neku put je aplikacija veća i od zgrade same a veličina nije uvek u skladu sa vrednošću ili značajem istaknute informacije. Nekada, dok beše u snazi neki drugačiji kulturni gradski model, obaveštenje o nečemu je bilo u okviru prizemlja zgrade, uglavnom diskretno obeleženim sadržajem vezanim za sadržaj iste. Posle su se pojavljivali na fasadama svrsishodni, politički oglasi i uskličnici naglašavajući ideju koju narod treba da sledi, nežno i sasvim ideološki. A onda se, u neposrednoj prošlosti i još traje, dogodilo da je presvlaka delimično izgubila ideološko obeležije, komercijalizovala se i metastazirala po fasadi, u vis, ka slemenu, našla se najzad čak i na krovu kao jedro koje hvata vetar i vodi zgradu u plovidbu ka neizvesnoj uzburkanoj pučini.
Odvajkada su fasade zgrada bile znak prepoznavanja i prezentacija dinastije, gazde ili preduzeća, ulagan je primeren trud da arhitektonika fasade bude prestižna i lepša nego u suseda, da budu u stilu epohe ili, ako se može malo ispred, pa i samu epohu da unaprede i udahnu joj novu energiju. Da se tako pokaže koliko je gazda vredan i napredan. Takav je bio kulturni model po kome se ravnalo i postupalo, tako se i posle mnogo godina ili vekova moglo videti kako je to bilo i kako je neki odavna preminuli uglednik prezentirao sebe i svoje umeće i bogatstvo i položaj da se zapamti. Arhitekturom je zgrada nosila, u svoju fasadu upisane podatke o svemu tome da bi ih pokazala svima okolo. Tako je stvarano gradsko lice, urbana matrica je komunicirala sa građanima jasnim, artikulisanim jezikom a gradski arhitekturalni rečnik je vremenom obogaćivan novim rečima i frazama. Sve aplikacije koje bi se kasnije dodavale, tokom života gradskog ali i same zgrade, bile su odmereno postavljane ne ugrožavajući autentični lik i sliku zdranja i grada. Nije sve bilo savršeno, naravno, ali daleko od pandemiskih razmera.
U novije vreme, vrednosti na kojima se tradicionalan doživljaj arhitektonike grada zasnivao dovedene su, presvlačenjem u novo ruho, u pitanje. Izgleda da se fasade, same po sebi, nisu pokazale dovoljno rečite, da ne zadovoljavaju potrebe zahuktalog tržišta koje traži neposredan i nametljiv način informisanja okruženja. Klasični, do sada naviknuti doživljaj gradske slike postao je nedostatan, statičan i ne odgovara nastajućem i u ekspanziji novom gradskom jeziku. Naravno, novokomponovani sistem vrednosti ne pretenduje na promenu zatečenog, ne nudi nove forme i arhitekturu, ne dodiruje zaprljanim prstima zatečeno, izgrađeno gradsko tkivo. Te novotarije su površne kao i vreme u kome nastaju, imaju trenutni cilj bez ikakvog gledanja unapred, bez promišljanja o posledicama. Grad je doživljen kao zatečeno stanje, masa koju treba upotrebiti za ostvarenje svojih potreba, informisanja, propagande, marketinga, komercijalnog, političkog, kulturnog (sic!) i rešenje je nađeno u beskompromisnom presvlačenju Beograda.
Zgrada sa svojom fasadom, klasična ili moderna je postala ili postaje nosač novog sloja, nove kože, implantanta tako reći. Podloga za nove gradske reči i novi lik a nije daleko i od početka neke nove arhitekture koja se materijalizuje lakim i prozirnim platnima, svetlosnim efektima, ekranima, plazmama ili prosto nekom vrstom murala. Tako nastaje nova fasada, navučena kao majica sa nazivom brenda preko zgrade i fasade, novi sloj, promenljiv, privremen i trajaće samo dok ga tržište hoće. Identitet gradskog kraja odvajkada prisutan i koji je postao vremenom deo mentalne mape Beograda je skrajnut, sada je u prvom planu aplikacija koja određuje novu sliku i identitet. Onda, majica se skida, ide na pranje a stavlja se neka druga iz garderobe, sa imenom nekog drugog brenda i tako u nedogled. Za to vreme, Beograd viri ispod okovratnika, čeka svoju priliku pa da se opet pokaže i da se vidi, novo pokazivanje autentičnog grada jednom će valjda doći. Ovaj novi sloj, paralelna arhitektonika razasuta po površini i bez kontakta sa zgradom koju je napala i uzaptila, ma kako in, dinamična, savremena, informatična i na tragu trenda iz svetskih metropola je nekako krh i nestalan pokušaj. Brzo se uprlja i dosadi.
Uostalom, nova privremena arhitektura, dodatna gradska koža, iskazana ne uvek promišljenim promenama i dopunjavanjima gradske slike, je prolazna, nastala je kao trend iz sfere komercijalnog mišljenja koje kao i političko vodi računa samo o trenutno osvojenom poenu i kratkoročnoj koristi. Reklamokratska magla prekriva i zaklanja Beogradsko lice. Očekuje se povetarac sa neke strane koji će provetriti navučenu garderobu i višak oduvati.