Na snazi je Arhitektonski jezik kojim se iskazuje vladajući sistem vrednosti u skladu sa stereotipnim pravilima koja treba da se poštuju i slede, čak se i sankcijama preti od strane nadređenih, ma koji bili, za one koji zanemare pravila i tako, na tom rečniku nastaju arhitektura i urbanizam. Taj jezik je etabliran u cilju održanja sistema vrednosti koji je nastao u okviru kulturnih modela kreiranih uglavnom od političkih sistema, nisu ti sistemi jednaki, naprotiv, ima ih vrlo različitih i smenjivali su se ovde dosta često ali je osnovna nit koja se proteže decenijama učinila da taj sistem vrednosti, osnov za stvaranje arhitekture i grada, bude zasnovan na lukrativnoj potrebi onih koji su vlast obnašali, osvajali ili gubili. Svoj taj i takav interes su proglasili državnim, društvenim, opštekorisnim i jezik je pratio takve namere. Jedno vreme bila je nada da se nešto menja i to za vreme posle drugog svetskog rata kada ovde bejahu komunisti, oni su promenili način vrednovanja, uneli su nove reči za nove pojmove društvenih normi pa se i jezik arhitektonski sa tim usklađivao. Nisu dugo izdržali, deceniju ili dve posle pobedničkog entuzijazma perioda vratili su se ustaljenom rečniku od pre i nastavili da ga koriste zaboravljajući i u arhivu stavljajući one nove reči koje su činile njihovu naprednost i prepoznatljivost.
I tako, opet je sve utonuli u uobičajenu kolotečinu, stereotipni sistem vrednosti je povratio stare i izanđale reči iz privremeno sklonjenih rečnika i gramatičkih spisa. I to traje do danas, grad se stvara u tom maniru sa značajnim dodatkom ekonomskih uzansi koje diktiraju imaoci kapitala u saglasiju sa vladajućim elitama na obostranu korist. U toj sferi nada za nekim novim iskazima je pokrivena i ušuškana u obećanjima raznih vrsta u koje svi okolo veruju neko vreme, onda se priča osveži novim skaskama i tako traje do sledeće prilike. Upravo, jedna od tih faza je u toku pa eto Beograda na vodi, arh.urb.konkursa za susednu obalu preko puta, metro, mostovi, pa da se ne nabraja..
Ali ima i drugi paralelni jezik koji se utiskuje u gradski milje a to su arte facti divlje gradnje nelegalne ili samonikle arhitekture, sada već to liči i na poseban urbani milje u sukobu sa načinom koji je određen i propisan. Taj paralelni jezik van gramatičkih ustaljenih pravila postaje svojim mnoštvom nezaobilazan činilac u stvaranju okruženja, ambijenta i uopšte prostora koji se imenuje životnom sredinom. U prvo vreme moglo se govoriti o stvaranju lokalnog dijalekta za sporazumevanje i komunikaciju izolovane grupe ali to je bila zabluda. To je ipak autentični jezik, jasan i nedvosmislen nastao iz potrebe da se prevaziđe nemoć države da na pravi način odgovori na iskazane potrebe ljudi koji su je izabrali. Svi pokušaji struke i vlasti da se ovaj jezik stavi pod neku kontrolu iskazali su nemoć pred navalom i ambicijama graditelja koji grade paralelanu arhitekturu bez komunikacije sa institucijama osim kada od tih institucija brane svoje delo.
Taj novi jezik suprotan etabliranom, naviknutom, akademskom i recimo stručnom izrazu je osvojio pravo da se nametne masom, brojem objekata i stvaranjem novih reči, nove estetike različite od one koja formalno u arhitekturi vlada kao priznati službeni jezik, već emituje poruku o novoj socijalnoj grupi, dovoljno brojnoj i samim tim i moćnoj da nametne svoj način govora i svoj rečnik kao ravnopravan, u nekim slučajevima i kao primaran ali svakako uočljiv i funkcionalan. Formalni arhitektonski diskurs i neformalni se izjednačuju i pitanje je statusa jednog i drugog u konkretnoj gradskoj konotaciji značenja a odnosi se na zadovoljenje potreba u okviru mogućnosti i donosi novi kriterijum estetski i menja ustaljeni standard vršeći pritisak svojom energijom koju su država pa i grad izgleda izgubili.
Struka globalno, osim nekih izuzetaka koji samo komplikuju stvari, nije u stanju da prepozna ove promene i nastavlja da i dalje diskutuje o nekoliko ili nekolicini zgrada koje su nastale kao vrhunski odjeci tog jezika u upotrebi, nastavlja se govor o svetskim dostignućima i unapređenju arhitekture, ima i naučnih obrazloženja zašto je to sve baš tako, onda i priča o napredovanju ka novoj estetici ili urbanoj sredini za buduće generacije kojima se priprema sve o čemu će sanjati kada za to dođe vreme.
Zato je potrebno novo vrednovanje Arhitektonskog jezika, u najmanju ruku prepoznavanje i davanje odgovarajućeg statusa novoj formi, može se reći punopravnom dijalektu koji je stvoren i koji zaista postoji u meri koja više ne može da se zanemaruje. Potrebna su pravila koja odstupaju od stereotipa jezika jer novi jezik jeste van stereotipa ili bar onog što se prihvata kao važeći i ispravan.
Neprepoznavanje i nepriznavanje i marginalizovanje toga zalazi u domen ukidanja ili ugrožavanja ljudskih prava i umanjenje demokratskih dostignuća zajednice. Državna glava u pesku, to jest glava političke elite je i dalje u stanju opijenosti svojim statusom pa se i dalje govori onaj formalni jezik koji ima navodni sertifikat struke, dok život okolo stvara svoju sredinu, svoj ambijent veoma različit od stereotipnog etabliranog. Struka se i dalje drži svog sertifikata jer je tako bezbednije a menjaće ga kada elita, ona politička, da signal da je izmena moguća. Dotle će Beograd na vodi da bude u igri kao sredstvo prestiža pre svega onih navedenih u predhodnoj rečenici dok će struka biti njihov veran sledbenik. Naravno, iz najboljih namera.
Taj novi paraleleni koji se stvarao decenijama ne samo okolo Beograda već i po evropi naročito tamo gde su potrebe nadvladale i nadišle moć države da pokriva nabujale potrebe pa su potrebnici uzeli stvar u svoje ruke i izgradili svoj svet govoreći drugačijim arh jezikom njima primerenim i razumljivim, taj dijalekt je sve vidljiviji i meri se stotinama hiljada reči novih možda nezgrapnim ili u sukobu sa ustaljenom gramatikom ali njima razumljivim koji im omogućava komunikaciju međusobnu ali i emituje poruku establišmentu da postoje i da rušenje po zakonima koje država neguje i koji su prevaziđeni jer nisu uspeli da zaustave bujanje novog govora
Ima dve vrste, jedna je divlja gradnja bez arhitekata uglavnom a druga je jezik koji novokomponovani bogatuni izgrađuju pokušavajući da budu prepoznati u svojoj grupi i svoje potrebe iskažu i zadovolje … ima i među vrsta ….
Tok je ustaljen, ima jezik koji je etabliran i u okviru njega se govori arhitektura uz periodično dodavanje novih reši ali uvek u okviru dozvoljenih granatičkih pravila ima i drugačijih sklopova rečenica redosled reči u tim rečenicama je očekivan i stereotipan, novo je samo malo pomeranje kada se govori o toku stvaranja i načinu več ustaljenom i priznatom …
Ima i ona sasvim drugačija kada se naručilac pojavljuje kao potrebit da iskaže svoju moć sasvim novim jezikom i tada rečenice naručuje od arhitekata kji su sposobni da takav jezik izmišljaju kao neki novi način govora koji je sasvim poseban i razumljiv sasvim malom broju sagovornika ili se dijalog uopšte ne uspostavlja, rečenica je izgovorena i to je to, ona ostaje sasvim usamljena, šalje svoju poruku, ostaje usamljena i čak nije potrebno da je razumeju. …
Priča o divljoj gradnji ali i o onoj koja nije divlja kao ravnopravnom arhitektonskom jeziku do sada stereotipnom iskazu
To je varijetet koji zauzima sve veći prostor i tako stiče pravo na učešće u prepoznavanju i govoru
Novi pojmovi, novi doživljaji i novi način kazivanja