Narod ovdašnji neprekidno gleda na gore, ovo dole oko njega ne primećuje, a gore se naoblačilo nekako lepo, svetlih i veselih tonova oblaci a na njima malo otškrinuta vrata ka nebeskoj širini gde obitava sreća. Iza tih otškrinutih vrata tamo gore je Evropa koja jedva čeka one odozdo sa livade ali i bratska Rusija je tamo koja se tome raduje. Tamo je po pravilima propisana sreća nežne pink boje za sve, iza vrata nema korupcije, tamo je i uspešna privreda i reforme od sutra već, radna mesta na izvolte, urbanizam oko koga se pita javnost, pravna država stamena i objektivna i pravedna koja nije naklonjena nikome posebno pa ni sama sebi, standard životni građanstva za uzor, slobodni mediji čak i primedbe kad imaju, nepatetični i nepritisnuti samim sobom premijer, jednakost, bratstvo i jedinstvo naroda uz nenametljivu i blagonaklonu podršku vlasti ali sa strane i pomalo odozgo tek da se taj narod ima na oku, pismenost a ne frljanje sa padežima i uopšte tamo je jedna edenska atmosfera i ugođaj, narodski rečeno obećana zemlja jedna.
Istina sve je u oblacima i lepršavo i pomalo virtuelno ali kao u svakoj bajci nada umire poslednja … ipak, oprez za one dole, samo je važno kada dotaknu kvaku da otvore ta nebeska vrata ne nadođe neki vetar koji oduva oblake te se u času sve razvedri … to bi bilo loše, jer zna se, oblačnost nas je održavala odvajkada …