Kaže gradonačelnik putem Tv skaske da je potpisao neki papir kojim se definitivno određuje da crni kiosk, najavljivan od ranije, biva ultimativno obavezan kao deo gradskog ambijenta i da svi koji posluju putem ovog tipa objekta moraju da promene postojeći i nabave onaj odabrani iz potpisanog papira. Usput, saznalo se da pojedinačni komad crnog kioska košta oko 10.000 eura a ima ih na nišanu oko 750 koje treba kupiti i postaviti pa je to suma od oko 7.500.000 eura i može se reći da je posao sasvim napredan a korisnici kioska ima da plate ako žele da posluju a građani obavezno i sa uživanjem da gledaju u novi objekat po ulicama. Kaže još gradonačelnik kada mu je dobačena primedba da cela stvar nije transparentna i da se ne zna ko je to odlučio bez konkursa i konsultovanja beogradske javnosti, da je to sve u redu jer je glavni gradski urbanista sa komisijom to sve osmislio a da on kao prvi u gradu po zakonu to mora da overi i učini delotvornim.
I sad, bilo je vreme da se po pitanju kioska nešto u Beogradu učini, ima ih svakakvih, starih i novih, raznih dimenzija i dizajna, posebno pešačke površine ugrožavaju dodatci sa pićima pa je javni urbani prostor bio na neki način ugrožen. Dobra je namera da se izbegnu pridruženi objektići uz kiosk koji su ometali pešake. Ideja da se to uredi je svakako dobra jer kiosk jeste važan deo javnog prostora i obeležava i formira umnogome ambijent gradski i utiče na estetiku urbanog miljea prestonice. U tom cilju pre neku godinu bio je jedan javni konkurs za beogradski kisok, uspeo konkurs ali mu je nedostajala biznis aplikacija te je sada učinjeno izabiranje bez konkursa i uz mnogo priče o lepoti koju će grad doživeti sa crnim kioskom. A onda je pošlo po lošem, za gradsku sliku.
Bilo je naime logično da se za izgled i formu kioska raspiše javni konkurs pa da arhitekti i dizajneri daju svoje predloge i da onda žiri odabere nekoliko tipova kioska jer nisu na svim mestima potrebni isti, ima tu nekih razloga što traže različitost. Nije isti lik kioska a ni njegova veličina kod Hrama ili na Terazijama ili negde u nekom stambenom kvartu ali na to se nije mislilo. Bilo je razumno da se odluka žirija pokaže građanima i sasluša njihova reč jer se radi o gradskom, zajedničkom prostoru. Nije dobro kada se građanima oduzme mogućnost da učestvuju u stvaranju ambijenta u kome žive.
Nije ovde reč o netransparentno izabranom kiosku, niti o njegovoj estetici, čini se da je to manje važno u ovom trenutku. Radi se opet o samovolji gradskih dužnosnika i moglo bi se reći bahatom odnosu prema gradu i građanima, o gestu neprimerenom za savremeni grad. To se već moglo videti na projektu Beograd na vodi gde takođe javnost i struka nisu uključeni u proceduru izbora rešenja.
Beograđaanima preostaje da se naviknu i počnu da uživaju u crnim kioscima. Srećna okolnost je da okolo ipak ima nečeg i drugih, življih boja.