Urbani tattoo

Hodajući gradom, Praotac je primetio da mnogi ulični hodači povremeno prekidaju koračanje i zaustavljau se na mestima gde im posebno obučene osobe donose posluženje te je odlučio da i on proba tu ponudu.
Dakle, sedeći neprimetan, kako to uvek radi bilo gde, a sada u kafeu Praotac je posmatrajući gradske scene iz ovog ugla ugledao na ruci mladića za susednim stolom bogato iscrtani tattoo, grafika crteža nije bila sasvim jasna, delovalo je nekako zamazano ali je ipak nazirao tri spirale u raznim bojama, polazile su od šake a pri laktu kome su spirale težile mogao se naslutiti oblik sličan tornju sa svetionikom na vrhu. Motiv mladog čoveka za trpljenje i nošenje crteža takvog sadržaja na sopstvenom telu mu nije bio jasan, nije mogao iz njega da pročita i dokuči poruku koja je crtežom odaslana.

Znao je još od ranije čemu tattoo služi i šta mu je namena jer su i u njegovo vreme neki pripadnici plemena obeležavali na svojim telima važne događaje ili su tim beleškama na sopstvenoj koži postavljali znak pripadnosti baš tom plemenu ali i beležili poruke nadbiću ne bi li imali uvek pristupačnu pomoć posebno prilikom odlaska u lov na divljač koja nije olako pristajala da bude privedena u lanas ishrane. Dakle, odvajkada je tattoo bio iskaz sopstvenog stava, beleg i poruka, znak na koži kojim se prezentuje, za sebe ili okolinu, lični stav izrečen svojim, autentičnim jezikom, nešto sasvim intimno ali kad se nađe na mestu koje okolina može da osmotri onda je poruka ipak javna. Poruka tako ispisana, nacrtana ili prilepljena na koži ljudskog tela je samoobeležavanje, potčinjavanje nečemu, podsećanje i beleženje sećanja, slanje poruke i iskazivanje poštovanja nekome ili nečemu što je označilo važan događaj iz životnog iskustva.

Posmatrajući tattoo na ruci mladića pomislio je da crtež na koži ljudskog tela neodoljivo podseća na sliku gradske matrice na kori planete. Ne samo zbog likovnosti crteža i sličnosti koje iz te grafike slede ili se mogu nazreti, već i radi svih atributa koji su svojstveni tattoo na epidermu. Tattoo na ljudskom telu nastaje u trenu, ali je dugovečan, stalan i traje do isteka vremena kože same, ne može mu se dati drugi smisao, osim pokajničkog pokušaja naknadnog docrtavanja ali tada i osnovna poruka i ono dodato se utapaju jedno u drugo i oba bivaju neprepoznatljivi. Ima sada u ovom kvazi svetu i tattoo za jedno veče, nalepi se i onda ode sa prljavom vodom posle tuširanja ali i taj, ma kako privremen, ostavlja trag i govori o savremenoj kulturi na brzaka,

Onda je shvati da je urbani znak,način novog komuniciranja ne sa konkretnom osobom vel u formi lakata okačenog na zid, svi mogu videti tatoo na nadlanici ili već negde na telu i duskusija, nema i bezglasna može početi … poruke se jasno i neposredno prenose,jasno je sakim se komunicira, izbor postoji, nemora se moliti za reč …

Grad tattoo se začinje beleškom na tlu kada crtač, posle dugog traganja obeleži mesto gde će se nastaniti i delati i onda se u vremenu začetak matrice razvija, dodaju se nove crte i potezi, posle se ubacuju boje i opisi, protokom dana i godina, možda i vekova postaje prepoznatljiv, uspeva da se izbori za svoj identitet i traje prateći životni ritam i potrebe crtača koji se takođe smenjuju jer svaka epoha delegira svog izvođača crtačkih radova. Zato je tattoo na zemljinoj kori promenljiv, izmenjiv, smenjiv je, može se čak sasvim izbrisati ili zaboraviti na mestu gde je prvobitno ucrtan i biti precrtan na neko drugo pogodnije mesto a prema želji i potrebi crtača. One zaboravljene kasnije radoznali tragaoci za prošlošću iskopavaju i gledajući pronalazak pišu istoriju.

Tattoo na epidermu i grad tattoo na zemljinoj pokorici imaju posebnu, neraskidivu virtuelnu vezu u kojoj se pojedinačne, lične poruke crtežom na ljudskoj koži i grafikom gradske matrice podstiču, uslovljavaju, utiču jedne na druge, međusbno se iscrtavaju i stvaraju sredinu u kojoj crtači opstaju, određuju urbani i kulturni obrazac. Jedan bez drugog ne mogu nastati niti opstati, ako se veza prekine onda vetrovi nanesu zaborav i zatrpaju nacrtano a novi crtež nastaje preko svega, na nasutom ili na drugom mestu. Crtači tattoo beleže matricu kulturnog modela na ljudskom telu u skladu sa željom, voljom i stavom vlasnika tela kao njegovu autentičnu i ličnu poruku. Urbanisti, izvršioci crtačkih radova prateći volju i potrebe nadređene volje upravljača, crtaju grad tattoo crpeći inspiraciju iz iscrtanih ličnih poruka sa ramena, mišica, leđa ili nogu pojedinaca, tumačeći ih na svoj način kao kada se pročitava obavezna školska literatura i bez direkntog učešća tvoraca i nosilaca izvornog uzora. Tako se kida virtuelna veza, pregrađuju se putevi praporuka, one, nedovoljno primećene i prihvaćene samo pro formae, bez razumevanja, postaju nejasne, bezlične, stereotipne, ušančuju se u domen statistike gde brojevi nadvladaju autentičnost poruke i prikrivaju značenje, bilo da se radi o poruci pojedinca ili zajednice. Nastaje značajna i nepremostiva provalija između tattoo na telu pojedinca, građanina i uopštene urbane šeme nikle na uprosečavanju i nalaženju najmanjeg zajedničkog sadržaoca. Komunikacija između oba tattoo se gubi, građanin i dalje nosi svoj lični tattoo pokazujući ga ne bi li bio shvaćen ili bar da iskaže svoje mišljenje i stav, u tattoo gradu gde nema mesta ni vremena da se pojedinačne poruke čitaju, urbana matrica vremenom postaje sama sebi svrha i ponaša se kao nepismen kad azbuku sa epiderma treba čitatai. Onda je nastao megapolis.