Iznuđeni pejsaž … pejsaž u vremenu

Bila je tada u praistoriji pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom, ispod padine prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda teku već poznata događanja, pećinu je naselio Praotac sa plemenom, posle, kad mu je pećina postala tesna otisnuo se u okolni zatečeni pejsaž i počeo da seče drveće za svoju nastrešnicu a kad je zatrebalo i za gorivo. Dakle, tako je počelo. Praotac je uzimao od prirode ono što mu je bilo potrebno u količini koja mu je odgovarala ne vodeći u tom trenutku računa o posledicama, jedino na šta je obraćao pažnju je da ne seče biljke u blizini svog staništa da ne bi narušio mogućnost (načelo) što manje primetljivosti, sekao je malo dalje. Padina je oćutala nasilje, očuvala je reljef ali, lišena zelenih krošnji, naoko je delovala ogoljeno, zelenu boju lišća nadvladalo je sivilo tla. Ipak, mogla se uočiti izgrađena nastešnica te je arhitektura tako, prvi put, postala deo pejsaža.

Nije sečom šume Praotac načinio i uzrokovao jedinu nepodobnu posledicu, pored toga, ubacio se u lanac ishrane loveći biljoždere, neulovljeni su otišli na drugu stranu a sa njima i mesožderi i najzad, sve je to doprinelo promeni lika i sadržaja pejsaža ali i ambineta. Posle nekoliko godina, kad je preterao sa sečom pojavile su se erozije, klizišta, nedostatak vode, te mu mesto nije više odgovaralo, otišao je na drugo stanište i pošto se sve ponovilo počeo je da razumeva igru uzroka i posledica i, u iznudi, bivao je pažljiviji preme okruženju. U sledećem koraku izmišljeni su poljoprivreda i stočarstvo, šume i samonikle livade sa svim pripadajućim živim svetom behu smetnja proizvodnju hrane pa su, u ime opstanka Praočevih naslednika odstranjene. Napredkom civilizacije nastali su rudnici, pa onda fabrike i najzad gradovi veliki i neumereno razvijeni uz neznatne ostatke zelenog, tako da je planeta počela da dobija lik artefakta načinjenog ljudskom rukom.

Ništa više nije moglo da se suprotstavi razmnoženim potomcima Praoca koji su osvajali prostor priterani potrebom da prežive, u iznudicii su prilagođavali planetu svojim potrebama i kulturnom obrascu, menjali pejsaž kad se za tim ukazivala potreba, rešavali su u trenu problem, o onom što sledi u budućnosti nisu baš uvek mislili. Milenijumima je učinak ljudskog rada bivao sve vidljiviji, dosegao je sve do danas. Izrabljivanoj planeti je izmenjen lik, autentični pejsaž je temeljno i zauvek promenjen i nastao je arteficijelni pejsaž, arte fact ljudskom rukom stvoren, priroda se prepustila i samo sa vremena na vreme pokaže da postoji te ima zemljotresa ili poplava ili već neka od prirodnih nepodopština, kao opomena, upozorenje da ona još uvek i uprkos ljdskim naporima postoji i da nije tako nemoćna kao što misle ljudi koji svoje potrebe zadovoljavaju ne sagledavajući kapacitet resursa, ne primećujući da će zapasti u nenadoknadive dugove ubrzano se približavajući bankrotu.

Priče o o očuvanju pejsaža sa akcentom na zelenoj sferi su i dalje i sve više tema, mada je pitanje o kom pejsažu se radi, onom iz vremena Praoca ili onog što je pretekao pred siledžistvom civilizovanih Praočevih naslednika ili ovog što su ga vremenom isti pregaoci zadovoljavajući narasle potrebe stvorili. Čuvaju se ostatci pejsaža očito nedovoljni da snabdeju planetu kiseonikom i obezbede održive uslove za disanje. Prave se parkovi po gradovima, čuvaju se preostale šume u okolini i sade nove na mestu gde behu neke odvajkada kao nadomestak onog što je nekoć prebrzo i nesmotreno iskorenjeno. Za boravak u prirodi propisana su pravila o ponašanju sa bezbrojnim ograničenjima pa se posetilac parka u atraktivno dizajnovanom, novom kvazi prirodnom ambijentu oseća kao da je u atomskoj centrali gde nepažljivim pokretom može izazvati globalnu katastrofu. Zapaćene su u toj scenografiji gde se odigrava savremena drama o preživljavanju i neki biljožderi koji pasu, i mesožderi takođe, mada njih drže u kavezima te u lancu ishrane samo ptice loveći neke bube imaju privilegiju da imitiraju autentičnu prirodnu sredinu.

Očuvanje prirodnog ambijenta je povereno i urbanistima koji su uz najbolju volju da ispune odgovorni zadatak spasavanja planete postali medijatori u nastavku ukroćivanja prirode. Da bi im se očuvao integritet i da ne bi bili označeni kao saučesnici, sve je pokriveno i nadomešteno eufemizmom o zaštiti prirode uz prateća pravila, norme i regule za zaštitu životne sredine što sve ima za cilj da poveća stepen zaštite ali i da obezbedi okvir u kome je stvaranje savremenog arte facta prema različitim potrebama i interesima olakšano. Iznova se stvaraju nove slike pejsaža i onda se te novonastale tvorevine posle sve predhodno ispoljene bahatosti proglašavaju autentičnim prirodnim okruženjem i štite se do sledeće prilike, sve dok se nova potreba ponukana nečijim interesom ne prijavi prilježnim urbanistima.

Arhitekti pejsažni i drugi arhitekti podržani botaničarima i strukovnjacima iz sfere ekoloških majstorija projektuju zelene površine u gradovima i okolo njih, dosežu do planina čiju suštinu takođe menjaju iznuđujući široke proseke u šumi za ski staze i uspinjače uz neizostavnu i sasvim stereotipnu priču o očuvanju prirodne sredine i uz kvazi naučne procene o tome dokle promena može biti dozvoljena a da ne ugrožava opstanak. Tako nastali novi ambijent i pejsaž kreirani u iznudici ne bi li se nadoknadio očiti nedostatak i manjak predhodno temeljno uništene autentične prirodne sredine, substitut onom koji je načeo još onomad Ptaotac usled potrebe da opstane, nazivaju se ipak prirodnom sredinom, ekološkim dorpinosom očuvanju ili unapređenju životnog okruženja.

Grad je postao mera vrednosti … pejsaž je otišao u drugi plan, grad se nametnuo i svoju moć demonstrirao i pokazao nasilno nad okolinom menjajući je bezobzirno a Arhitektura je potčinjena gradu u svakom smislu jer je zavladalo uverenje da bez grada nema ni Arhitekture, ovakvo pogrešno u kratkovido gledanje je dovelo do toga da se pejsaž menja, uništava njegova autentična forma i smisao, stvara se novi prilagođen gradu te pejsaž onda neminovno, lišen svoje stvarnosti i svog bivstva umire na oči građana ili se ukazuje u novoj kič ili folk formi daleko od uloge koja mu se nastankom planete namenjena. Pejsaž je postao neprimećen, jer stanovnik grada to vidi samo povremeno kao sliku a oni koji žive tamo u pejsažu imaju drugačiju sliku, osećaju se udari iz grada njihovo širenje menja autohtonost šume ili pašnjaka i planeta menja svoj lik.
Za nekoliko desetina godina sve će biti grad, zamena koja se nudi umesto autentičnog pejsaža je urbani pejsaž, zasadi GMO stabala i bilja koji treba da nadomeste pravu biljku ali to nije u interesu još uvek da se promeni, građani se navikavaju na novu formu rasadničkog zelenila postavljenog po planu, po urbanističkoj zamisli i prestaju da razlikuju divljinu od kvazi pitomine, sledi naravno slepilo jer već današnje generacije građana tu formu prihvataju kao autentičnu i pravu …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *