Kraj urbanizma prošlog veka i dolazak novog, nove forme, je završena stvar i ovde je to neminovno, iznuđeno i nametnuto. U urbanij formi na izmaku je bilo pravilo da se urbanizam prilagođava građanima a ovo novo kaže suprotno, građani se udešavaju na formu urbanističkog modela. Promena takvih je bilo tokom istorije, sve do ustanovljenja demokratije koja podrazumeva aktivno i presudno ušešće građana, staranje o njihovim posebnim i zajedničkim interesima u pravljenju okruženja u kome život provode pa su načinjeni i zakoni i sva druga pravila koji su takav model podržavali i štitili građane od samovolje kapitala, vlasti i drugih nasilnika koji su samo svoj interes gurali u prvi plan. I bila je to neprekidna borba za tu tekovinu a pritisak je bivao sve veći i promena je neminovno, uprkos uloženom naporu i možda dobroj nameri, sledila. Očekivalo se da će doći do unapređenja demokratskog svetonazora u urbanističkom delanja i povećanja uticaja građana na stvaranje svog urbanog okruženja, ali ne, kapital je imao bolje i jače argumente te je prevladao i prisvojio za sebe odlučujuću reč.
Dogodilo se to još u prošlom veku širom sveta, započelo u američkim gradovima, pa onda tamo na istoku u Singaputu, Kini i okolo a došlo je pre desetak godina i u sred Moskve a sada eto dojezdilo i kod nas, te visoke zgrade natrpane na malom prostoru, nasilno, u skladu sa globalnim stremljenjima diljem sveta koji pre svega zadovoljava svoj sadanji interes po cenu da uništi sve stvarano odvajkada. Bilo je ovde aznaka za takav događaj i ranije, bilo je akcija i poduhvata koji su opominjali, nisu ozbiljno shvatani, proglašavani su čak novom vizurom na urbanu sliku i arhitekturu ali sada je nagrnulo punom snagom i deluje nezaustavljivo pa eto i Beograda na vodi i sličnih dela i prikaza u najavi.
Nadirući trend, nametnut i iznuđen je promenio stvari u traganju za gradom. Nema više razgovora, tribina gde su se iznosile i drugačije ideje, učešće javnosti laičke i stručne je skrajnuto ili kontrolisano, struka van institucija ali i reč Akademija nauka i strukovnih organizacije, udruženja iz kulturne sfere i što je najgore i reč građana, građana grada o kome se radi. Urbani rast je preprevrata bio osnovan na ravnoteži javnog i privatnog interesa ali je takav model modifikovan, sve je pretvoreno u privatni interes investitora i vlasti a prodat je javnosti kao javni. Kapital i investitori traže za svoj interes i povlastice i pogodnosti i diktiraju formu javnog interesa. Politika i vlast sada slede investitore a ne javnost i javni interes nije više onakav kakav je bio, vlast kao da zavisi, verovatni i jeste tako, od investitora i preuzela je zadatak da taj interes sprorovede kroz zakon koji se onda menja po potrebi, kad zatreba, a često na štetu grada i građana i javnog interesa.
Struka u institucijama, urbanistički zavod na primer, je utišn, iznuđena mu je poslušnost te sledi vlast i njenu aktuelnu politiku jer se na te institucije vrši pritisak i širi strah unutar njih, preti sankcijama te je njihovo delovanja svedeno na privođenje grada urbanoj slici koju su investitori, u susret svojim potrebama a podržani od vlastodržaca, smislili i načinili. Narodu se servira priča o napretku, dobrobiti za građane, investicijama koje su neophodne radi povećanja broja radnih mesta, većih plata i penzija i narod ionako zbunjen svime što mu se događa, prati takvu ponudu, prihvata je, glasa za nju i to je bazni deo cele priče, lepo upakovana obmana građana a oni koji se ne slažu bivaju marginalizovani i označeni kao remetioci napretka.
I tako, biće novi grad po novim pravilima, ličiće na Menhetn, centar Moskve, Singapur, Peking i još koji okolo koji je već ranije krenuo tim putem a eto ga i ovde. Nova epoha je započela i sve će biti isto, gradovi će se razlikovati samo po imenu i geografskim koordinatama a onda sledi da će i građani postati u najmanju ruku slični, poistovećenog identiteta a ono što behu vekovima će se pokazivati u etno muzejima. Zapostavljaju se kulturna dobra, zaostavština predaka, ranije planirani potezi u urbanom tkivu, negiranje postojećih vrednosti i sledi dolazak, a već su tu, novih vrednosti. Nije sporno da se sve menja i da svakako nove vrednosti bivaju neophodne ali ne preko gaženja onog što je odvajkada stvarano i što jeste osnov i razlog postojanja grada. Grad se izmiče građanima, oduzima se i postaje mesto za trgovinu nekretninama, prodaja i najam, investiranje u nekretnine diktira izgled grada, ali ne samo izgled već i način opstajanja i življenja u gradu, komuniciranja, opštenja i ponašanja, etičkih normi i socijalnih uzusa.
Komunikacija građana i vlasti po pitanju odlučivanja o pravljenju grada i njegovog menjanja, unapređenja je preko medija, nema direktnog kontakta jer to je stara vrednost, sve se događa preko posrednika, poslanika, i drugih dužnosnika koji su izabrani i tako prisvojili pravo da odlučuju u ime svih građana, bez mogućnosti njihovog, građanskog prigovora ili nekog drugačijeg predloga. Objekti u gradu neće služiti građanima, ako je potrebno vlasti i investitori će da nametnu novu potrebu i njeno rešenje i onda građani iznuđeno podnose i traju u takvom novom okruženju njima savim stranom.
Povratak potisnutom načinu na kratko, tek da se udahne vazduh, korak unazad je izlaz iz ovovremenske nasilne i bahate, nametnute forme prepravljanja grada i življenja u njemu ne bi li grad i građani opet našli smisao otetog im urbanog i humanog bitisanja u okruženju stvaranom po njihovoj sopstvenoj potrebi. Obnova komunikacije između vlasti, institucija, investitora i građana, javnosti, gde se sve potrebe i interesi uočavaju i ravnopravno vagaju, traženje kompromisa koji ne bi isticao samo jedan privatni prohtev i vraćanje u ravnopravnu igru javnog interesa. Ako ne bude tako onda je sve jedno gde i na kom meridijanu građani žive, vrednosti globalnog zombi urbanog modela će biti merilo srećnog kraja grada koji će, silom ili milom, morati da bude voljen od njegovih žitelja.
.