Opet o Generalnom planu Beograda

Generalni plan je dokument o strategiji kojom se ustanovljena vizija gradskog razvoja za narednih dvadeset godina. Govori se o nameni zemljišta, posebno onog za javne namene i o važnim saobraćajnim koridorima koje treba štititi na duge staze. To je stereotipna kvalifikacija za Generalni plan, kliše koji je istinit, ali suvoparan jer tu nedostaje jasno određen način i volja da se tako u životu tokom dve buduće decenije to i dogodi. Ili ako i ima volje, u šta ne treba sumnjati, nedostaje mehanizam za realno predviđanje događaja koji slede i koji mogu bitno uticati na planirane namene, a posebno na ono što jeste gradski zadatak a to je javno zemljište. Sa vračarama i vidovnjacima još nije pokušano, mada i ta opcija nije za odbacivanje. Dalje

Beograd ima operu

Beograd ima operu kao deo pozorišnog trojstva: drama, opera i balet, i sve je to u jednoj zgradi koju je pre sto godina izgradio vladalac sa vizijom. Opera se peva uz dramu i balet, pa je iz tog razloga pevanje stešnjeno i u opadanju, mada je lepo, verovatno se kreativna energija troši na borbu za mesto pod suncem i termine. Novi vidici, razvoj i osvajanje novih modela delovanja opere nisu tema jer nemaju gde da se iskažu, pa se došlo do uverenja da nova opera možda i nije potrebna. Posebno ako se meri i procenjuje po broju gledalaca prema trenutnoj statistici. Uostalom, kada se ide u operu, ulazi se u zgradu koja se zove Narodno pozorište pa se gubi identitet opere, ona dođe kao neko sporedno, podstanarsko mesto, a o baletu da i ne govorimo. Dalje