Đorđe Bobić

Beograd ima neku čežnju

Politika ima takođe svoju čežnju: u jednom slučaju hoće da očuva ponešto u gradu i da pokaže kako je to grad sa tradicijom pa oni, eto, vode takav grad a u drugoj prilici bi sve da promene i da tako pošalju poruku kako je sve ono ranije bilo loše a sada je sve drugačije i naravno mnogo bolje.

Druga strana je obalu koristila samo za iskrcavanje ili vojevanje. Tako obe obale pokazuju kako je bilo a i sada je poruka slična samo drugačije upakovana ...

Tako, na jednoj obali, levoj je grad i široki zeleni prostor a na desnoj utvrđenja, železnica, industrija, pristaništa, skladišta i krš kojekakav

Dalje →

Kako će Beograd izgledati posle dvadeset godina? Odgovor na to pitanje ima verovatno svaki Beograđanin u skladu sa svojim viđenjem grada, sopstvenim potrebama, urbanom kulturom i ta stvar je sasvim lična. Pa ako je tako, kako od milion i po pojedinačnih vizija grada, napraviti jedinstvenu ili približno sličnu i iz toga sačiniti dugoročan plan razvoja Beograda? Deluje kao nemoguća misija, što zapravo i jeste, ali se decenijama iznova pokušava, iz jednog plana u drugi, i mora se reći da imponuje taj planerski entuzijazam i energija.

Naravno, jedinstvena vizija - ako takva uopšte postoji - oko koje se svi slažu, teško je ostvariva. Opšta saglasnost nije moguća, preglasavanje da, jer opštu saglasnost je preterano tražiti od građana koji imaju prava da različito misle i o drugim pitanjima, političkim, na primer. Rezultat (posle nekih izbora ili rasprave o problemu) je kompromis, koji po demokratskom načelu postaje pravilo ponašanja do sledeće prilike. Kad je reč o politici to može da funkcioniše, ali u urbanizmu je mnogo teže, jer su neke vitalne odluke dugoročne i prevazilaze mandat jednog izbornog ciklusa. Grad se zasniva na kontinuitetu i pitanje je kako građani mogu da prate planiranje razvoja prostora u kojem žive, bilo da se radi o njihovom neposrednom okruženju ili o celom gradu, a da ne budu ometeni mogućom promenom političke slike. Uostalom, sami biraju boje za tu sliku ...

Dalje →

Beogradu se prilazi sa mnogo strana ali, ipak, najčešći prilazi su od Pančeva i Zrenjanina, pa sa Ibarske magistrale, zatim sa autoputa od Niša ili Zagreba, i najzad od Obrenovca. Postoji i ulaz na pristaništu ispod Kalemegdana za namernike koji plove. Prilaz gradu i ulaz, gradska kapija, treba da je reprezent onoga što sledi kada se kroz kapiju prođe, to je i poziv i dobrodošlica, pa je dobro ako je taj prostor lepo uređen i odgovara nameri grada da bude ljubazan i otvoren za sve putnike namernike kojima nudi svoju lepotu.

U Beogradu je i to drugačije, sasvim različito od ostalog sveta i posebno... Neuređeni beogradski ulazi u grad zapušteni su i nagomilani nekontrolisanom gradnjom koječega, bez ikakvog plana, i bez obaziranja na potrebu dostojnog prihvatanja dolazećih, ili ispraćaja odlazećih. Posebno je i to što prilazne puteve građani koriste za divlja smetlišta čime se zaokružuje ambijent, ali se iskazuje i stav građana o svom gradu i njihovom odnosu prema gostima. Posle tog utiska, večere i piće i lokalno gostoprimstvo neće biti sasvim dovoljno.

Dalje →

Beograd ima nekoliko mostova preko dve reke i oni spajaju tri Beograda - Stari od Kalemegdana po grebenu do Vračara, Novi na levoj obali Save i desnoj obali Dunava i Treći koji je začet i tek treba da nastane tamo preko Dunava. Mostova naravno nije dovoljno, ali i ovako kako je, moguće je susretanje trI Beograda, mada je to na volju Beograđana. Mostovi spajaju beogradska prostranstva ali i nude Beograđanima da svako može imati svoju sopstvenu virtuelnu obalu i svoje mesto na planeti u mislima. Ima i drugačije, viđen je most u Kosovskoj Mitrovici koji razdvaja i gde svako ima svoju realnu obalu. Za sada u Beogradu takvog mosta nema jer omeđena obala, naša ili druga, jeste ograničenje uprkos mostu.

Dalje →

Urbanistički i arhitektonski konkursi, stručna javna anketa, viđeni su u javnosti Beograda kao veoma poželjan način da se izaberu projekti za unapređenje grada, ili stvaranje urbane slike budućeg Beograda, ali i pojedinih zgrada koje će se jednom naći u gradskoj matrici. Uobičajeno je da se projekti za javne prostore i zgrade biraju putem konkursa, jer je tu upotrebljen novac građana i javna anketa o izgledu nekog prostora ili zgrade je obavezujuća. Privatni investitori sopstvenog prestiža radi takođe posežu za ovim načinom i to je praksa koja traje decenijama, mada u zadnje vreme jenjava, jer se investitori sa ustezanjem odlučuju za ovaj način, plašeći se uslovljavanja koja može da nametne autor prve nagrade u toku realizacije projekta.

Dalje →