Beograđani su nostalgični … ?

Beograđani često kažu da im je veoma teško kad se ruše stare zgrade ili neki kvartovi i kada se tamo, umesto njih, zidaju nove kuće i menja lik nekog kraja, Vračara, na primer. Ali ni drugi delovi grada nisu u tom smislu drugačiji. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu, ili se uopšte ne pominju. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili sam događaj koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, nešto slično slamu.

U neko predhodno vreme, devedesetih, kada je društvena svojina još bila u snazi, ali na izdisaju, građani su brinuli brigu o svemu i uglavnom čuvali parcele od urbane inicijative i eksproprijacije, čekajući bolja vremena. Tada je očuvanje čaršijskog urbanog tkiva, malih zgrada sa dvorištima i česmom u sredini bila primarna stvar, nikako nije bio dobro viđen predlog da se umesto prizemljuše planira petospratnica i svi su bili jednoglasni kad je to bilo u pitanju. Ključna reč pritom bila je očuvanje kulturnog nasleđa i identiteta grada. Posle je promenjena politika u vezi sa svojinom, građani postadoše, hvala Bogu, suvereni nad svojojm imovinom pa se odmah i njihovo viđenje urbaniteta Beograda promenilo. Novi kvadratni metri donosili su lep prihod građanima te zaboraviše borbu za očuvanje „autentičnog” Beograda i takvih njegovih vrednosti. Dalje