Đorđe Bobić

U Beogradu je iznenada i nedavno nađena neka zaostala železnica sa stanicama ... Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih voda. Sa svih strana dopiru koloseci, sve to dođe u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih ne postoji prepreka. Zato su železničke stanice u gradu važne, oko njih se dešavaju razna zbivanja i gradski ritam je živahniji. U blizini stanica grad živi brže nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

U Beogradu ima nekoliko železničkih stanica i, naravno, najpoznatija je stara, glavna, prvo izgrađena u dnu Nemanjine ulice, pa onda ona novija na Novom Beogradu, zatim Dunav stanica, pa ona u Topčideru... Ali o onoj u Prokopu kod Hajd parka, sa druge strane mostarske petlje se najviše govori, mada ona nije gotova i deluje više kao napušteno gradilište a ne mesto gde Beograd treba da komunicira sa svetom i da sa njim izmenjuje ideje i poruke.

Dalje →

Ko gradi grad - pitanje je koje se postavlja oduvek. Nekada su to radili svi koji su imali potrebu za gradnjom i manje više spontano, onda su se umešale vođe plemena a kasnije vladaoci, i gradili su razne forme naseobina, sela od blata i granja, kamene kuće i bogomolje, kasnije, kad su stekli zemlju i kmetove, gradili su tvrđave sa dvorcima, zatim katedrale, letnje i zimske rezidencije kojekuda, pa tako, tokom istorije, sve do Miteranove Opere ili nešto ranije do Titovog Novog Beograda. Sada to čine kompanije, preduzeća i pojedinci pre svega, (generalno ih zovu investitori), država i gradovi, naravno, ne zaostaju, ali zna se ko je glavni jer kad i država investira, sredstva dobavlja iz poreza koji plaćaju preduzetnici i investitori.

U virtuelnom istoriskom pregledu ko je šta gradio, kada i zašto, može se sačiniti poduži spisak vladaoca (za njih se pouzdano zna šta su radili) i investitora (oni zgradama daju svoja imena pa se tako prepoznaju), ali za mnoge zgrade, čak veoma značajne, ne zna se koji to behu arhitekti - autori. Za srpske manastire se zna vladar, ktitor, ali ko je nacrtao manastirski plan ili gradio bez plana u većini slučajeva je slatka tajna. Pa i danas se, valjda kontinuiteta radi, kad se u medijima govori o nekoj zgradi, retko pomene arhitekta, uobičajeno je da visoki gradski zvaničnik preseca onu crvenu vrpcu i otvara školu ili tako nešto, daruje zgradu narodu, a arhitekta se okolo muva, pa ako ga neko, onako skrajnutog, spazi ....

Dalje →

Građani Ovče rumunske narodnosti i neki drugi sa njima koji nisu rumunske narodnosti a koji tu stanuju, osnovali su «Krizni štab za odbranu Ovče» da brane Ovču od Roma iz slama pod Gazelom koje grad Beograd želi da naseli u okolinu Ovče a na gradskom zemljištu. Pozivaju se na kršenje Ustava jer je navodno ugrožena rumunska nacionalna manjina, menja se nacionalni sastav stanovništva a Rumuni tu žive vekovima i da grad želi ovom akcijom da asimiliše Rumune. Nije rečeno ko je asimiltor i šta će oni biti posle asimilacije, možda im se konačno priža prilika da budu Beograđani. Kažu da nema uslova za integraciju Roma, nema kanalizacije i mesta u školi ili tako nešto. Takođe, traže da se gradu Beogradu oduzme pravo na upravljanje zemljištem na levoj obali Dunava mada je to gradska teritorija. Ima tu i neka nevladina organizacija koja se trpa u priču sa predlogom revizije i uspostavljanja monitoringa nad celom operacijom jer je sve do sada rađeno netransparentno a oni će sve to učiniti demokratskim i sprečiti tu „nekosultativnost». Na kraju iz kriznog štaba obaveštavaju da oni nisu rasisti, daleko od toga, nemaju ništa protiv Roma, da su sa svojim lokalnim Romima u dobrim odnosima i da se međusoibno pomažu.

Ovo je prepričana vest iz novina a pre nekoliko meseci, tačnije u julu, pisao sam tekst sa pitanjem da li Beograd ima svoje rasiste i mislim da je korisno da iz tog teksta ponovim neke delove, podsećanja radi, a posebno u okviru priče o Evropskom Beogradu ....

Dalje →

Izazov je zamisliti da nema urbanista niti institucija koje se brinu o uređenju i građenju grada, već da to rade sami građani kao nekada u davna vremena kad se negde uz raskrsnicu puteva na ledini, ili uz neki rudnik ili vodu, gradilo naselje sasvim spontano, a posle iz takvih naselja nastajali danas važni i poželjni gradovi. Nije to nezmislivo ni danas, jer takvih primera ima na rubu grada, oko celog Beograda; spontano nastaju značajno velika naselja, zločesti ih zovu divljom gradnjom, a nastaju upravo bez aktivnog učešća arhitekata. Nastaju kao samoinicijativa građana koji sami  određuju pozicije ulica, regulacione linije zgrada, njivhovu dimenziju, a sve u skladu sa sopstvenim ekonomskim mogućnostima, veličini i obliku parcele, potrebama porodice,  ličnog doživljaj lepog...

Čak i kada pozovu arhitektu, od njega traže ono što smatraju da im pripada a njegovo je da to prihvati, da radi protiv pravila, ali, još gore po arhitektu, okolinu i grad - protiv etičkih, esnafskih arhitektonskih regula. Ako arhitekta to ipak prihvati onda se i on, (ali bez izgovora ni isprike jer je odluka sasvim lična), uključuje u lanac samoinicijative i svoje kriterijume usklađuje sa onima koji su ga pozvali u akciju. Dalje →