Đorđe Bobić

U Beogradu je iznenada i nedavno nađena neka zaostala železnica sa stanicama ... Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih voda. Sa svih strana dopiru koloseci, sve to dođe u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih ne postoji prepreka. Zato su železničke stanice u gradu važne, oko njih se dešavaju razna zbivanja i gradski ritam je živahniji. U blizini stanica grad živi brže nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

U Beogradu ima nekoliko železničkih stanica i, naravno, najpoznatija je stara, glavna, prvo izgrađena u dnu Nemanjine ulice, pa onda ona novija na Novom Beogradu, zatim Dunav stanica, pa ona u Topčideru... Ali o onoj u Prokopu kod Hajd parka, sa druge strane mostarske petlje se najviše govori, mada ona nije gotova i deluje više kao napušteno gradilište a ne mesto gde Beograd treba da komunicira sa svetom i da sa njim izmenjuje ideje i poruke.

Dalje →

Ko gradi grad - pitanje je koje se postavlja oduvek. Nekada su to radili svi koji su imali potrebu za gradnjom i manje više spontano, onda su se umešale vođe plemena a kasnije vladaoci, i gradili su razne forme naseobina, sela od blata i granja, kamene kuće i bogomolje, kasnije, kad su stekli zemlju i kmetove, gradili su tvrđave sa dvorcima, zatim katedrale, letnje i zimske rezidencije kojekuda, pa tako, tokom istorije, sve do Miteranove Opere ili nešto ranije do Titovog Novog Beograda. Sada to čine kompanije, preduzeća i pojedinci pre svega, (generalno ih zovu investitori), država i gradovi, naravno, ne zaostaju, ali zna se ko je glavni jer kad i država investira, sredstva dobavlja iz poreza koji plaćaju preduzetnici i investitori.

U virtuelnom istoriskom pregledu ko je šta gradio, kada i zašto, može se sačiniti poduži spisak vladaoca (za njih se pouzdano zna šta su radili) i investitora (oni zgradama daju svoja imena pa se tako prepoznaju), ali za mnoge zgrade, čak veoma značajne, ne zna se koji to behu arhitekti - autori. Za srpske manastire se zna vladar, ktitor, ali ko je nacrtao manastirski plan ili gradio bez plana u većini slučajeva je slatka tajna. Pa i danas se, valjda kontinuiteta radi, kad se u medijima govori o nekoj zgradi, retko pomene arhitekta, uobičajeno je da visoki gradski zvaničnik preseca onu crvenu vrpcu i otvara školu ili tako nešto, daruje zgradu narodu, a arhitekta se okolo muva, pa ako ga neko, onako skrajnutog, spazi ....

Dalje →

Građani Ovče rumunske narodnosti i neki drugi sa njima koji nisu rumunske narodnosti a koji tu stanuju, osnovali su «Krizni štab za odbranu Ovče» da brane Ovču od Roma iz slama pod Gazelom koje grad Beograd želi da naseli u okolinu Ovče a na gradskom zemljištu. Pozivaju se na kršenje Ustava jer je navodno ugrožena rumunska nacionalna manjina, menja se nacionalni sastav stanovništva a Rumuni tu žive vekovima i da grad želi ovom akcijom da asimiliše Rumune. Nije rečeno ko je asimiltor i šta će oni biti posle asimilacije, možda im se konačno priža prilika da budu Beograđani. Kažu da nema uslova za integraciju Roma, nema kanalizacije i mesta u školi ili tako nešto. Takođe, traže da se gradu Beogradu oduzme pravo na upravljanje zemljištem na levoj obali Dunava mada je to gradska teritorija. Ima tu i neka nevladina organizacija koja se trpa u priču sa predlogom revizije i uspostavljanja monitoringa nad celom operacijom jer je sve do sada rađeno netransparentno a oni će sve to učiniti demokratskim i sprečiti tu „nekosultativnost». Na kraju iz kriznog štaba obaveštavaju da oni nisu rasisti, daleko od toga, nemaju ništa protiv Roma, da su sa svojim lokalnim Romima u dobrim odnosima i da se međusoibno pomažu.

Ovo je prepričana vest iz novina a pre nekoliko meseci, tačnije u julu, pisao sam tekst sa pitanjem da li Beograd ima svoje rasiste i mislim da je korisno da iz tog teksta ponovim neke delove, podsećanja radi, a posebno u okviru priče o Evropskom Beogradu ....

Dalje →

Beograd je Evropski grad ... ? Mantra je sročena i postala je deo govora mnogih Beograđana koji to izgovaraju u različitim prilikama potaknuti verovatno željom da budu kao sav ostali svet, što im je, istina, obećano, pa su u to mnogo uložili i sada, sa pravom, traže .... Postavlja se pitanje mogu li oni zaista opisati svoj iskaz, objasniti i odrediti zašto baš to izgovaraju. Da li zaista veruju u mantru ili je izgovaraju kao i sve druge mantre kojima se iskazuje neka nametnuta neoboriva istina ili, po tradiciji, uvreženo uverenje?

Šta to Beograd čini evropskim, ili bilo koji drugi grad, koji želi da uz svoje ime prikači tako prestižan pridev? Možda se to olako izgovara, zato što je magovito značenje reči i pojma, zato što nije jasno šta to tačno znači, zato što dobro zvuči, zato što se tome zaista teži ili zato što se time pokriva neevropska situacija i lokalni prostakluk i nemoć da se takav grad sasvim ostvari, pa građani i političari na toj frazi insistiraju, tražeći u njoj pokriće ili utehu. Uostalom, mnogo puta izgovoreno postaje istina, upravo to i jeste cilj mantre da virtuelno postane stvarnost. Možda građani koji koriste tu mantru sami sebi dižu vrednost i samopoštovanje i možda se kada to izgovore osećaju bolje ili im to pomaže da u mislima budu deo sveta, da se mogu jednačiti sa Parizlijama ili već sa nekim drugim.

Dalje →