Đorđe Bobić

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili stranice te knjige, gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci te knjige zapisali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer je to uočljivo i nezaobilazno, a i dugo traje. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u kome sada živi.

Iz veka u vek, svako vreme je sačinilo svoj odgovor na tadašnje potrebe i stvorilo neki deo grada, a u mnogo slučajeva to se preklapalo, lomilo jedno o drugo, ili se nastavljalo u neverovatnom broju kombinacija pa je urbana matrica Beograda slojevita, različita i uskovitlana. Prve stranice su posvećene tvrđavi i okolišu koji njoj služi, jer je prvo trebalo osvojiti i obezbediti prostor za trgovce i zanatljije. Onda dolaze početni delovi grada gde su ulice uske i krivudave sa malim zgradama na skučenoj parceli da bi se smestili ti trgovci i zanatlije, kao i oni što ih opslužuju. Zatim dolaze trg i pijaca sa kafanom po obodu i sa ponekom palatom u blizini. Posle se sve to širilo, upisane su veće zgrade na ukrupnjenoj parceli, jer su neki stekli imovinu i zahtevali širinu u gradu. I može se čitati iz knjige da je tim sledom grad polako menjao samog sebe, kuću po kuću, onda se pojavio pragmatični Emilijan i potpuno promenio gradsku matricu, uvodeći gradsku sliku u zonu evropskog grada. Uglavnom je sve bilo ukrupnjeno uz opstanak oaza malih kvartova iz predhodnog vremena. Knjiga je postajala sve deblja i teža za čitanje ali zanimljivija, posebno od kada su se u grad ušetali urbanisti i počeli da rovare i kreiraju ispisujući isprepletane rečenice. Od tada je čitanje knjige postalo veoma zametan i težak posao.

Dalje →

Kako Beograđani gledaju na lepotu i uređenost svog grada i šta zapravo žele, koje su vizije i snovi o gradu u kojem žive, i kako podnose žal što snove ne vide ostvarene kad izađu na ulicu? Iz onoga što izgovaraju, kroz gunđanje i prekor, imajući svakakve primedbe, neki građani hoće Beograd kao Pariz ili Beč a neki drugi, takođe sugrađani, ne mogu više bez vode i kanalizacije, a i jedni i drugi su, u najvećem broju, u opštoj nemaštini; tu su bar jedinstveni i jednaki, oni koji imaju i oni koji se svako jutro prebrojavaju hoće li biti za danas...

Svi uglavnom hoće lep i poželjan grad, svako, naravno, u okviru svoje potrebe i svog viđenja, da sve bude velegradski na ulicama i trgovima i da blista kao napirlitana pevaljka, a šta je ispod šminke, kakav je sadržaj i čemu to uopšte služi, i nije tako važno. To je posledica kulturnog obrasca koji se izrodio u protekle dve decenije i manjka moći da se sagleda suština. Treba se podsetiti prohujalih vremena dok je bio u funkciji sistem građanskih vrednosti, jer iz toga proizilazi i izgled grada i ambijent, u saglasiju sa realnim potrebama i mogućnostima. To je sad malo skrajnuto, jer savremeni, bolje reći ovdašnji ali ni Evropa nije daleko, sistem vrednosti više poklanja pažnju skrami. Ako bi ih neko uputio da uporede svoje stanove, na primer, sa svojim snovima i željama o gradu, možda bi ih taj očit prikaz prizvao u realnost. Disproporcija je očita i pomalo nemilosrdna, ali građani, što je ljudski, nalaze utehu i potporu u bežanju od nelepog stvarnog sveta i zatvaraju se u viziju, a kada je ne nađu očituju krivca, a ko bi bio drugi nego bilo koja vlast. Pa i jesu u pravu na neki način ...

Dalje →

Beograd je stasao u veliki grad i nadalje se neprekidno povećava, ponešto u visinu, ali najviše u širinu, zauzimajući teritoriju pretežno ka jugu, pa je sad već negde iza Lazarevca, a tu je i Mladenovac, Sopot, Grocka... Ka severu nekako rast nije naglašen, tamo je valjda još u podsvesti Austrougarska, pa to preko vode i nije neki pravac za graditi kuću, jer šta ako se carevina opet probudi i poveća poreze i traži da se na posao dođe na vreme. Ustvari, pitanje je sledeće: koliki je Beograd i šta je sve zaista gradsko na toj ogromnoj teritoriji gde se sada nalaze sve opštine, pa i one nabrojane koje to ranije nisu bile. Dok su bile prigradske postojala je neka logika; prefiksom „pri» naglašena je njihova naklonost prema Beogradu, naravno i Beograda prema njima, ali nisu bile gradske već svoje, samosvojne, sa svojim lepotama, budžetom, problemima i lokalnom samoupravom, jednom rečju - decentralizovane. Lokalna samouprava beše donedavno jasan termin: lokalno, ograničeno na teritoriju. Mislilo se pre svega na smanjeni obim teritorije koju jedna opština može da sagleda. Sada je odjednom lokalna samouprava porasla na teritoriju celog, i to uvećanog grada Beograda, sa svim gradskim i nekada imenovanim prigradskim opštinama. I postavlja se pitanje: pa šta je tu sada lokalno, sve to pre liči na globalno čime se dokazuje da grad sledi planetarni trend i uključuje se enrgično u proces globalizacije.

Dalje →

U Beogradu postoji nekoliko krajeva grada za koje se smatra da predstavljaju poseban ambijent, da su svedoci istorije grada te se po njima grad i prepoznaje. Uglavnom se misli na arhitekturu zgrade, češće na grupe zgrada ili cele ulice nekog predela gde dominira drveće i tako opstala forma dobija naziv ambijent i postaje predmet zaštiite. Vremenom su neki krajevi grada stekli status brenda, misli se na Skadarliju, delove Dorćola, ono što je preostalo od Čubure, Topčider, kvart oko Gardoša u Zemunu, Terazije, a od pre neku deceniju i blokovi u Novom Beogradu. Postoje, na raznim stranama, i druga mesta u gradu. Sve je to nastalo u proteklim periodima i svaki od tih ambijenata nosi neku poruku iz vremena kada je nastao, pa se to sada zove i kulturnom baštinom, datom u nasleđe uz obavezu čuvanja a ne trošenja kao bilo koje drugo nasledstvo, jer kulturna baština nastaje neprekidno prateći ritam gradskog života, čak i menjajući ono što je bilo, nadgrađuje zatečeno i sve liči na ogromnu beležnicu koja se kroz vreme dopunjava i prelistava..

Ta mesta su zapisi o istoriji Beograda i to su ambijenti koji se pokazuju kao autentični dokazi o nastanku i trajanju grada, urbani kulturni presek, urbani događaj. Oni se štite na sve načine, zakonom čak, u njih lokalna zajednica ulaže i neki novac da se očuvaju koliko se može i brani taj prostor od građana koji nisu toliko prosvećeni i ne razumeju značaj života i posedovanja imanja u zaštićenom ambijentu. Za njih to obično znači da ne mogu raspolagati svojom imovinom već su taoci istorije Beograda; država, a ni grad, neće to da im otkupe pa da štite do mile volje, a da vlasnici mogu svoje vlasništvo koristiti na svoju dobrobit... To se širi sada i na novije delove grada, kako decenije prolaze uočava se značaj nekog bloka u Novom Beogradu ili na Julinom brdu pa i tamo građani dobijaju privilegiju da budu u zaštićenoj ambijentalnoj zoni.

Dalje →