… da Beograd bude lep … ?

Kako Beograđani gledaju na lepotu i uređenost svog grada i šta zapravo žele, koje su vizije i snovi o gradu u kojem žive, i kako podnose žal što snove ne vide ostvarene kad izađu na ulicu? Iz onoga što izgovaraju, kroz gunđanje i prekor, imajući svakakve primedbe, neki građani hoće Beograd kao Pariz ili Beč a neki drugi, takođe sugrađani, ne mogu više bez vode i kanalizacije, a i jedni i drugi su, u najvećem broju, u opštoj nemaštini; tu su bar jedinstveni i jednaki, oni koji imaju i oni koji se svako jutro prebrojavaju hoće li biti za danas…

Svi uglavnom hoće lep i poželjan grad, svako, naravno, u okviru svoje potrebe i svog viđenja, da sve bude velegradski na ulicama i trgovima i da blista kao napirlitana pevaljka, a šta je ispod šminke, kakav je sadržaj i čemu to uopšte služi, i nije tako važno. To je posledica kulturnog obrasca koji se izrodio u protekle dve decenije i manjka moći da se sagleda suština. Treba se podsetiti prohujalih vremena dok je bio u funkciji sistem građanskih vrednosti, jer iz toga proizilazi i izgled grada i ambijent, u saglasiju sa realnim potrebama i mogućnostima. To je sad malo skrajnuto, jer savremeni, bolje reći ovdašnji ali ni Evropa nije daleko, sistem vrednosti više poklanja pažnju skrami. Ako bi ih neko uputio da uporede svoje stanove, na primer, sa svojim snovima i željama o gradu, možda bi ih taj očit prikaz prizvao u realnost. Disproporcija je očita i pomalo nemilosrdna, ali građani, što je ljudski, nalaze utehu i potporu u bežanju od nelepog stvarnog sveta i zatvaraju se u viziju, a kada je ne nađu očituju krivca, a ko bi bio drugi nego bilo koja vlast. Pa i jesu u pravu na neki način … Dalje