Đorđe Bobić

Pijaca ili ispravnije Pijac, Beogradski Pijac, je kultno mesto u gradu. To oveštalo i pretenciozno zvuči, ali zaista, mnogim Beograđanima to jeste mesto gde doživljavaju grad. Moglo bi se reći da pored drugih važnih gradskih zdanja i mesta kao što su crkva, sud, policija, škola, dvor, Pijac u sistemu gradskih vrednosti ima veoma visoko mesto, ne može se reći prvo i najviše, ali sa aspekta nastanka grada najvažnije, i to neosporno. Dovoljno je navesti ključne reči koje prvo padnu na pamet kad se spomene Pijac, a mogu biti i neke druge, jer osobenost ovog gradskog mesta je u tome da svako na tom placu ima svoj doživljaj i viđenje gradske vreve, i to sasvim individualno i slobodno. Pijac je, pored toga što je mesto prve inicijacije grada i mesto građanske slobode, mesto komunikativnije nego Glavni trg (onaj kod Kneza) ili Parlament.

Nekada Pijac beše zasnovan na jednostavnoj filozofiji: poljana u gradu ili tu negde, pa jedni proizvedu, donesu, prodaju ili razmene, a drugi dođu izaberu, kupe, stave u ceger i posle svi odu, pa opet ispočetka, svaki dan, a krajem nedelje naročito. Nekada je grad počinjao da biva i da se osniva upravo oko pijace; na nekoj raskrsnici puteva robu su donosili seljaci, krijumčari, trgovci iz daleka, zanatlije, ali bilo je i onih što su prorokovali i predviđali nadolazeće događaje, i to svakom lično i posebno, lečili travama i vradžbinama, puštali krv, recitovali pesme, pevali i igrali i to beše zaista pravi početak gradske vreve. Tek kasnije, kad je teren osvojen i natopljen iskustvom, gradili su tu crkvu, neke zgrade za delanje i stanovanje, a još kasnije, veću kuću za lokalnog poglavicu; mnogo vekova kasnije desila bi se i opera ili parlament. Danas se uživa u čarima Pariza, Beča i Beograda, naravno, a početak i zaista herojsko vreme Pijace kao preteče, i mnogi anonimni gradograditelji - zaboravljeni su.

Dalje →

Naravno da grad, ma koji a Beograd posebno, ima ulice, kuće, trgove, gradsku kuću pa pozorišta i tramvaj i reke i sve što treba za postojanje jednog grada a što je stvarano kroz vreme i u čemu građani obitavaju i obavljaju svoje građanske dužnosti, hteli to ili ne. Ali postoji i druga ravan, utisnuta u gradski milje koja se na prvi pogled ne vidi, a neki put i na drugi. Sasvim uprošćeno rečeno, grad je okvir, arena spremna i podastrta za događaje gde ima aktera i posmatrača i svako to razume na svoj način pa tako i radi, okvir je mesto događaja i istovremeno deo samog čina. U toj šolji razni čajevi se mogu spravljati i onaj protiv kašlja i za jačanje i protiv nervnih napetosti i zatvora ali tako se može odrediti suština postojanja grada, to dvojstvo i neraskidiva povezanost i uslovljenost jedno drugim.

Logično je onda da ako ima urbanista koji crtaju i osmišljavaju ram, oblik i boju arene, koji određuju tu prvu ravan, taj čajnik za razne čajeve i prave mu vidljivi lik, da postoje i oni drugi, možda značajniji, koji projektuju suštinu, ambijent, način života, ponašanje ili komunikaciju. Dve gradske ravni su u istom prostoru, realnom i virtuelnom istovremeno, a samo grad može da ih ujedini i ako je dobar grad onda se oni ne mogu sasvim jasno raspoznati. Dve ravni deluju zajedno ujedinjene i prožimaju se i ne mogu obaška svaka za sebe jer tada nema grada. Dakle, urbanisti i jedni i drugi i za jedan i drugi stvaralački zadatak postoje i neophodni su. Oni što projektuju „zidine» i ulice i tramvaje i ostalo deo su institucija u šemi establišmenta, ali one druge čine zapravo svi Beograđani, od prvog do poslednjeg, koji tkaju drugu ravan neki put i ne primećujući da to rade, ali ima i neki koji govore u svoje ime, kažu svoje mišljenje i na taj način šalju poruku drugima i o drugima.

Dalje →

Čulo se u medijima da je dužnosnik u visokoj vlasti obnarodovao nameru da se Muzej 25 maj prenameni i pretvori u nešto kao muzej za napredne nauke, gde će se izlagati izumi stari i novi, i gde će deca i mlađi moći da vide šta sve ima i da se malo odmaknu od igrica na kompjuteru i uvedu u svet modernih moći i dostignuća. Možda se neko od njih i navuče pa eto nam novi Tesla. Kasnije se, opet mediji kažu, sa odobravanjem ideji pridružio i ministar kulture, jer je taj muzej u njegovoj nadležnosti, pa nije dobro da drugima prepusti gazdovanje nečim za šta je nadležan.

Muzej 25 maj je, naravno, učinjen u slavu lika i dela Maršala Tita i u vreme kad je nastajao to je bilo sasvim u redu, jer se po tadašnjim kriterijumima podrazumevalo da on to zaista zaslužuje. Ali Muzej nije stvoren samo u njegovu čast, mada je u vreme gradnje tako i bilo, već je taj Muzej, hteli to tvorci ili ne, bio i odredište za ceo jugoslovenski narod, za dvadesetak miliona ljudskih bića, i sve što tamo ima, u Muzeju, jesu tragovi istorije koja se desila i tu je skućena makar i virtuelno. Ljudi iz svih delova nekoć rasturene Juge to znaju i razumeju, poseta tom Muzeju, jedinom preostalom mestu sećanja, veća je nego u svim drugim muzejima u gradu zajedno, dođu ljudi valjda da se opravdaju pred samim sobom što su dozvolili da se sve to rasturi, ali i da se podsete na vreme kad su bili mladi i verovali u neki bolji svet.

Dalje →

Ispred narečene crkve u porti, uz ogradu prema ulici Cara Dušana, nazidan je prizemni objekat pa je vidik na crkvu sa ulice skučen i preprečen upadljivim limenim krovom koji dominira vizurom. Lik crkvene porte je promenjen, zeleni prostor oko crkve je uništen, ambijent koji je decenijama obeležavao ovo gradsko mesto je degradiran, sada je tamo neka druga urbana priča sa sasvim drugačijim identitetom, koji više odgovara pijaci ili nekoj drugoj svetovnoj nameni. A sve to je bilo zaštićeno od strane jedne važne institucije koja je u gradu zadužena da čuva i štiti Beogradske arhitektonske i urbane vrednosti.

Na vratima crkve okačena je hartija u boji na kojoj piše da je novi objekat namenjen za kapelu za paljenje sveća i za prodavnicu, i da je time otpočela obnova crkve Aleksandra Nevskog. Ni manje pameti u ovom tekstu ni više bezobrazluka i osionosti pa ni pozivanje na duhovnu potrebu poštovanja Božije promisli to ne može umanjiti.

Dalje →

Beograd ima luku na Dunavu, tamo uzvodno od Pančevačkog mosta i tu je pupčana vrpca, vodna, grada sa ostatkom planete, sve do Beča i Crnog mora na drugu stranu. Brodovi dovoze sve što gradu treba i odvoze ono što je drugima uz i niz reku neophodno, mada mnogo od roba nije samo za Beograd ili iz njega; luka je i prolazna i omogućuje razmenu na velikoj teritoriji, spaja mnoge daljine i uspostavlja komunikaciju. Bilo je to zaista intenzivno delanje do početka devedesetih godina prošlog veka a posle se ta prevoznička delatnost i razmena robe rekama nešto umirila, ali sada se opet vidi svetlo na kraju tunela. Naravno, u ona vremena, pre neku deceniju, počeli su da grade u blizini luke i robni železnički terminal bez obzira što je to moglo sasvim da odvoji i otuđi Dunav od grada. Na sreću grada poduhvat nije uspeo, pa ima nade da će se terminal izmestiti preko reke u Krnjaču, gde će biti premeštena i nova gradska luka i industriska zona, a ovo što je od pruge izgrađeno biće gradska železnica da se ovaj prostor namenjen širenju Beograda, učini dostupnim za mnoge građane koji će tu živeti i raditi svoj posao.

Dalje →