Gospodin Ljubomir Živkov u oblaku urbanizma …

Naravno da grad, ma koji a Beograd posebno, ima ulice, kuće, trgove, gradsku kuću pa pozorišta i tramvaj i reke i sve što treba za postojanje jednog grada a što je stvarano kroz vreme i u čemu građani obitavaju i obavljaju svoje građanske dužnosti, hteli to ili ne. Ali postoji i druga ravan, utisnuta u gradski milje koja se na prvi pogled ne vidi, a neki put i na drugi. Sasvim uprošćeno rečeno, grad je okvir, arena spremna i podastrta za događaje gde ima aktera i posmatrača i svako to razume na svoj način pa tako i radi, okvir je mesto događaja i istovremeno deo samog čina. U toj šolji razni čajevi se mogu spravljati i onaj protiv kašlja i za jačanje i protiv nervnih napetosti i zatvora ali tako se može odrediti suština postojanja grada, to dvojstvo i neraskidiva povezanost i uslovljenost jedno drugim.

Logično je onda da ako ima urbanista koji crtaju i osmišljavaju ram, oblik i boju arene, koji određuju tu prvu ravan, taj čajnik za razne čajeve i prave mu vidljivi lik, da postoje i oni drugi, možda značajniji, koji projektuju suštinu, ambijent, način života, ponašanje ili komunikaciju. Dve gradske ravni su u istom prostoru, realnom i virtuelnom istovremeno, a samo grad može da ih ujedini i ako je dobar grad onda se oni ne mogu sasvim jasno raspoznati. Dve ravni deluju zajedno ujedinjene i prožimaju se i ne mogu obaška svaka za sebe jer tada nema grada. Dakle, urbanisti i jedni i drugi i za jedan i drugi stvaralački zadatak postoje i neophodni su. Oni što projektuju „zidine” i ulice i tramvaje i ostalo deo su institucija u šemi establišmenta, ali one druge čine zapravo svi Beograđani, od prvog do poslednjeg, koji tkaju drugu ravan neki put i ne primećujući da to rade, ali ima i neki koji govore u svoje ime, kažu svoje mišljenje i na taj način šalju poruku drugima i o drugima. Dalje

Šta to bi ispred crkve Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu ? …

Ispred narečene crkve u porti, uz ogradu prema ulici Cara Dušana, nazidan je prizemni objekat pa je vidik na crkvu sa ulice skučen i preprečen upadljivim limenim krovom koji dominira vizurom. Lik crkvene porte je promenjen, zeleni prostor oko crkve je uništen, ambijent koji je decenijama obeležavao ovo gradsko mesto je degradiran, sada je tamo neka druga urbana priča sa sasvim drugačijim identitetom, koji više odgovara pijaci ili nekoj drugoj svetovnoj nameni. A sve to je bilo zaštićeno od strane jedne važne institucije koja je u gradu zadužena da čuva i štiti Beogradske arhitektonske i urbane vrednosti.

Na vratima crkve okačena je hartija u boji na kojoj piše da je novi objekat namenjen za kapelu za paljenje sveća i za prodavnicu, i da je time otpočela obnova crkve Aleksandra Nevskog. Ni manje pameti u ovom tekstu ni više bezobrazluka i osionosti pa ni pozivanje na duhovnu potrebu poštovanja Božije promisli to ne može umanjiti. Dalje