Ispod mosta Gazela ima Beograđana …

Pre godinu dana započeti su pripremni radovi na terenu u Ovči radi izgradnje posebnog naselja za Beograđane koji obitavaju ispod mosta Gazela u nečemu što nije ni slam. Trebalo je da se naselje završi ove godine i da se stotinak porodica tu presele. Planirano je da naselje bude formirano od niza objekata, prizemnih baraka sa instalacijama, predviđene su i prateće zgrade koje podrazumevaju niz aktivnosti sa ciljem integracije ljudi u civilizovan gradski život i omogućavaju implementaciju programa za obrazovanje, lečenje, i mogućnost osposobljavanja za rad. Naselje je trebalo da bude opremljeno elementarnom infrastrukturom, ulicama i zelenilom ali sve po evropskim standardima, kao niskobudžetni, održiv projekat.

Koncept je zasnovan na ideji formiranja održivog naselja koje će omogućiti prihvatljive uslove života za nekoliko desetina porodica koje uistinu sada žive u nedostojnim uslovima, ali i investiciju u okviru mogućnosti gradskog finansiskog gubera. Izgrađeni stanovi u barakama ostali bi u vlasništvu grada, bili bi dati na korišćenje, a kada bi neki od stanara rešio svoje stambeno pitanje na trajan način, na njegovo mesto bi došla druga ugrožena porodica i tako bi započeo organizovan i moguć način rešavanja ovog pitanja. Model je jednostavan i pre svega, dostupan. Dakle, ideja je bila da se izgradnja prilagodi potrebi hitne intervencije i da se u privremenoj gradnji, sa malim sredstvima, organizuje životni prostor za ljude na vetrometini. Dalje

Pravila, pravila su da isprave …

Pravila koja se odnose na urbanizam i arhitekturu su smišljena da bi se grad mogao napraviti i da bi svi oni koji u gradu žive mogli da urede svoje međusobne obaveze i namere, kako prema gradu tako i prema javnom prostoru. Privatni i javni interes su u neprekidnom potencijalnom sukobu, što je prirodno, ali borba za prestiž ove dve kategorije treba da bude onemogućena ili bar uređena pravilima. Zato ona i postoje. Pravila je oduvek bilo, od prvog naselja u pećini, nekada ih je propisivao poglavica i njegova reč je bila presudna, a posle su, od početaka demokratije, utvrđivana nekako drugačije, kolektivno, putem institucija izabranih od građana u želji da svi interesi, a posebno odnos javnog i privatnog, budu zastupljeni i prihvatljivo uređeni. To se nazivalo optimalnim i mogućim u datim uslovima (sic!), jer je prirodno da baš svi intersi ne mogu biti zadovoljeni u punom obimu. Pravila su određivala uslove za stvaranje urbanističkih planova ali i za projektovanje i izgradnju kuća, pa su tako nastali gradovi. I Beograd, naravno.

Svako vreme ima svoja pravila, jer kako je gradska tehnologija napredovala, pravila su postajala komplikovanija i obimnija. Tehnologija infrastrukture, saobraćaja, vlasničkih pretenzija i prava, urbana estetika, zaštita zaostavštine predaka i javnih funkcija i potreba – uslovljavala je sve više pozicija ne bi li se regulisalo ponašanje svih onih koji grad i arhitektutu prave ili je koriste. Danas je to veoma razvijeno pa se u šumi zakona i pravila nekako skrajnulo ono najvažnije: estetika grada, javnog prostora i, najzad, pravo građana da kreiraju svoj deo javnog i zajedničkog prostora, ambijenta… I tako, ima zakona, propisa i pravila, i tu je sve zapisano: i kako da sve to izgleda, i tehnička pitanja, i o požaru, kako da kuća ne izgori, i gde su vrata, i koliko široko i dugačko treba da bude, i razne druge dimenzije i količine, i kako prema javnom prostoru i prema susedima. Dalje