Đorđe Bobić

  Iscrpljivanje planete je zaista preterano, mnogo je potrošača i više nije moguće proizvesti dovoljno robe od izvornih sirovina za nekoliko milijardi Zemljana, pa se svet okrenuo korišćenju već potrošenog, upotrebljenog, reciklira se sve što se može, voda, hrana, vazduh, papir, uskoro će ostati malo toga što je priroda stvorila i roba će biti na neki način iz druge ruke. I zgrade su došle na red, nije u pitanju uobičajena rekonstrukcija već promena bića zdanja gde, što je zaista sasvim novo, arhitektonika lica zdanja nije u prvom planu. Industriski objekti koji su se zatekli u naraslim centralnim zonama grada i koji su izgubili svoju nekdanju funkciju, bilo zato što su prevaziđeni tehniološki, zato što zagađuju okolinu, zato što je zemljište skupo, zato što je neisplativo da se unaprede tehnološki su najčešće predmet reciklaže, uz njih ili sa njima reciklura se i okolina pa je zato urbana.

Dalje →

Arhitekta ima pred sobom, svojom voljom, beli papir ili neizmernu dubinu ekrana, i započinje skicu zgrade a posle iscrtavanja postavlja pitanje zašto je nacrtao baš to što mu je iz ruke izašlo, kako to da se desi baš tako nešto na belom papiru na kojem pre nije bilo ništa. Od svih mogućih oblika buduće zgrade, na papiru se pojavio jedan koji je, veoma često, uzročnik rađanja dilema, a onda sledi i pitanje šta je bilo u glavama arhitekata koji su bitno menjali arhitekturu u pojedinim vremenima, na primer Korbizije, pa Rajt ili neki koji sada upravo to rade negde na planeti ali i zašto je grčki graditelj hrama baš tako nešto uradio a oni su isto tako bili prozivani od belog papira koji je ležao pod njihovom rukom, koji je iščekivao i nemo postavljao pitanje, očekujući odgovor ...

Dalje →

Cannes, mediteranska rivijera, Palais des festivals na Bulevard de la Croisette u kojoj se inače dešava filmski festival ali sada je MIPIM, internacionalni sajam nekretnina pa su se umesto filmskih zvezda u palati našle mnogobrojne zvezde iz sveta arhitekture. Nekoliko stotina tezgi i dvadeset hilljada prisutnih delatnika obeleženih bedževima pa deluju kao neko posebno pleme koje je zaposelo Palatu, okolne kafane i hotele sve do Nice. Našli su se okupljeni na jednom mestu investitori, developeri, bankari, publicisti i ljudi iz medija, političari, gradonačelnici i naravno, arhitekti, svi koji učestvuju na razne načine u gradograditeljstvu. Svoju robu su na pijac iznele države, regioni, gradovi, kompanije, vlasnici zemljišta i, opet, arhitekti.

Globalna kriza je uticala na skup i dinamičnost skupa, kažu da je prošle godine bilo duplo više sveta, ali ovu krizu svi izgleda ozbiljno shvataju, štede na smeštaju i avionskim kartama, ali izloženi projekti i ponude za investiranje su iz vremena donedavnog virtuelnog blagostanja. Sve deluje kao zaostalo iz nekog drugog vremena i nije u skladu sa onim što se stvarno događa, pravi vremeplov, ako ništa drugo, napumpavanje adrenalina ... optimizam u terapijske svrhe. Prezentirani su ogromni kompleksi, nude se putem prostranih, svetlećih maketa i 3D modela, skupocena prezentacija da zaseni i namami prisutne, i na svakom ćošku vuku prolaznike za rukav da piju šampanjac baš na njihovom štandu i onda se govori o apsolutnoj nužnosti da se baš ta ideja i taj projekat na tom zemljištu ostvari, jer će to biti probitačno ne samo za investitora već i za planetu. Posle, isto na susednom štandu, tj. tezgi.

Dalje →

 U centru Beograda nedostaje nekoliko hiljada parking mesta za automobile građana koji tu stanuju. Nekada su građene kuće bez garaža, tada se mislilo da je to nepotrebno opterećenje; normativ je bio da na tri stana ide jedno vozilo jer je takvo bilo vreme, a Zastava je tek počela da montira one skalamocije po Fiatovoj licenci i nije pročitan na vreme signal da će se sve promeniti. Ubrzo, ljudi su počeli da kupuju čak i strana kola i problem je iznenada iznikao, pa sada Beograđani automobile parkiraju gde bilo, u parku, na trgu, a najčešće na trotoaru, uzimajući nasilno gradski prostor od pešaka.

Dalje →