Đorđe Bobić

Do pre nekoliko godina u Beogradu vlasništvo nad imovinom i zemljištem nije bilo dovoljno artikulisano i priznato, sve je bilo zajedničko, narodno, pa je bilo moguće planirati i graditi gde je urbanistima bilo zgodno i ako još i političari daju befel na predlog; onda je to bilo sasvim prihvatljivo, bez obzira na građane koji su tvrdili da im je tu, na tom placu dedovina ili nisu hteli da budu raseljeni na razne strane (iz centra, na primer, na dalju periferiju bez obzira što se tamo nudila tišina, mir i obilje zelenila). Promena se dogodila pre neku godinu, privatno vlasništvo je postalo alfa i omega opstanka i vrednost koju treba čuvati pre svega. Bio je to iznenadan događaj, nenajavljen, uplašeni su bili svi, urbanisti i građani, političari takođe, niko se tu nije snašao.

Dalje →

Dužnosnik iz vlade zadužen za građenje u Srbiji pa i u Beogradu rekao je nedavno a mediji preneli reč o građenju stanova za 600 € (eura) po jednom metru kvadratnom i da će tako stanovi biti dostupni građanima, posebno onim koji u sadašnjim uslovima i sa aktuelnim cenama stanova nikako ne bi bili u mogućnosti da stanuju u svom stanu. To je vest koja ima prijatan, melodičan zvuk i sasvim je u redu i za nadati se da je moguće ostvariti takav cilj. Verovatno je predhodno, pre izrečene namere izvršena i urađena pažljiva analiza predpostavljene, narečene cene stambenog kvadrata, dužnosnik ne bi trebalo da izlazi u javnost sa obećanjima a da mu predhodno saradnici ne dojave realne i održive podatke. Zato što su proteklih godina u Beogradu građeni neprofitni stanovi za građane koji na tržištu teško mogu sebi nabaviti stan i pored svih napora i umeća i podrške bankara cena nije bila manja od 900 €/m2, pa je nova ponuda za trećinu cene niža zaista dobrodošla, optimistička je i budi nadu.

Dalje →

Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu.

Dalje →

Beograd je protekle dve decenije obogaćen novim naseljima, spontano nastalim, od strane vlasti je rečeno da je to divlja gradnja, a ustvari ljudi su potrebiti za krovom nad glavom a bilo je i drugačijih poriva, merkantilnih. Ljudi su, dakle, pribavljali zemljište koje nije predviđeno za gradnju ili je bilo planirano za neku drugu javnu namenu - za put ili trafo stanicu ili školu - ali pošto nije privedeno nameni, gradili su sebi kuće i stanovali i poslovali, a nisu uvek vodili računa o prostoru za ulice, infrastrkturu ili druge javne potrebe bez kojih se ne može organizovati zajednički gradski život. To je izazvalo mnoge probleme, te nema vode, te nema kanalizacije ili struje, nema ulica uopšte ili su bez asfalta i uske su, pa đubretarska kola ne mogu tuda a i gradu nije plaćeno ono što mu se duguje kad se kuća gradi. Posle, ti što su to sve izgradili traže da im se napravi civilizovano naselje i pošto se radi o igri velikih brojeva, preko sto hiljada kuća je tako izgrađeno, pa u svakoj po tri člana domaćinstva a to je oko trista hiljada ljudi, nije više bilo moguće to dovesti u red odjednom, nema grad za to para sve i da hoće.

Dalje →

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrade Generalštaba u Nemanjinoj ulici u Beogradu 1999. godine; u noći između sedmog i osmog maja bacili su bombe i ozbiljno ranili zdanje. I od tada arhitektura čeka da joj neko izvida rane i vrati je u gradsku vrevu. Zgradu je projektovao arhitekta Nikola Dobrović i po njegovim nacrtima sazidana je i useljena 1965. godine. Otada je svojim likom obogaćivala Beograd i obeležavala metropolu, bila je znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljala je ogroman iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora, jer je kompleks Generalštaba sa obe strane Nemanjine ulice bio i jeste jedno od najznačajnijih dela jugoslovenske arhitekture u Srbiji, ali i sada, urušena i zapostavljena, zrači istu energiju jer takve vrednosti u svom trajanju ne poznaju vremensku dimenziju. Zdanje je obeležilo epohu, i arhitekta Dobrović je postavio referentnu vrednost koja je postala vrednosni sud za stvaranje arhitekata decenijama posle tog događaja. Čak i sada, urušena i ranjena, dominira u gradskom pejsažu i kazuje poruku o arhitekturi neosporne vrednosti koju ni nasilnički čin niti proteklo vreme nisu umanjili.

Dalje →