Đorđe Bobić

Među arhitektama vlada uverenje da su oni učitelji i da treba da podučavaju i vaspitavaju okruženje u vezi sa izgledom i organizacijom gradova i zdanja, neki put skliznu u sasvim virtuelni prostor zamišljajući da im je dodeljena uloga mesije. Planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti, pošto su dobili zadatak, sačinjeno delo posle proveravaju komisije ili investitori, prolaze njihovi crteži razne forme društvene i stručne kontrole i, najzad, projektantski napor bude odobren ili odbačen i sve to, posle procedure, postaje neka vrsta kolektivnog stvaranja arhitekture. Nikako se tada arhitekta, mada žudi za tim, ne može nazvati učiteljem, još manje mesijom, on samo nudi svoje viđenje zadate teme. To može biti izuzeteno dobro, sasvim nova vizija u odnosu na sve pređašnje, kao uzeta iz neke budućnosti, ali ako nije odobreno znači da zadatak mesije nije ispunjen.

Dalje →

Belgrade design week 2009. i Mikser Design Expo 09. dogodili su se poslednje nedelje maja ove godine i bili su uspešni, pre svega primereni datim okolnostima, opštoj svetskoj krizi i drugim nevoljama koje izviru kako u okruženju tako i ovde, jer Beograd, naravno, jeste svet. Ukupna prezentacija onoga što je ponuđeno u dva veoma različita prostora, a i onoga što se dalo čuti na pratećim predavanjima inostranih eksperata iz oblasti dizajna (lokalno vole da ih zovu „svetski poznati ... „ ), koja su saslušana sa dužnom pažnjom, u trendu je stanja na planeti u ovoj oblasti. Nije namera ovog teksta da se bavi kvalitetom i dometom eksponata, ideja i iskaza, umetničkih i komercijalnih, što bi inače bilo važno, posebno kada se govori o dizajnu, već samo da se zabeleži viđenje prostora i ambijenata u kojem su se događaji odigravali i dešavali, i poruke koje su sa tih mesta bile odaslate.

Dalje →

Bila je javna rasprava o Planu detaljne regulacije park-šume na Zvezdari i predlog plana, izložen na prezentaciji, izazvao je znatno negodovanje stanovnika „oaze u srcu grada», kako su imenovani u dnevnom listu „Politika». Prenesena je takođe i reč arhitekte, učesnika u raspravi i stanara šume, koji je zamerio da se planom predviđa ograđivanje šume i kontrolisan pristup, oduzimaju se dvorišta, vrtovi, smanjuju okućnice da bi se navodno proširila šuma, a uklanjaju se i objekti koji imaju kulturološko nasleđe. Takođe, stanovnici šume su kivni na urbaniste jer smatraju da se sve to radi ne bi li se zemljište predalo u ruke investitorima (naravno, zlim) pa i planirana izgradnja doma za stare u okviru proširenja KBC „Zvezdara» je ustvari prevara, a o tehnološkom parku namenjenom procesima visoke tehnologije Instituta „Pupin» da se i ne govori. Građanima pripada pravo da ne budu saglasni sa urbanističkom vizijom, zato se javna rasprava i organizuje, da o planu govore i da traže energično da se to sve obustavi i njihovo mišljenje prenese u neku drugu verziju plana, jer, uostalom, kad se već govori o zlim namerama investitora treba se podsetiti da su i oni investitori. To je neosporno i dobar način da urbani razvoj bude usklađen sa potrebama Beograđana.

Dalje →

Splavovi uz obale Save i Dunava čine sliku Beograda prepoznatljivom; modernim jezikom se to zove brend, i trebalo bi da znači da kad se negde u svetu kaže Beograd, pomisli se najpre na splavove i noćni provod na plovilima, a kad se spomene splav, neizostavno se pomisli na Beograd. Možda je tako, sudeći po medijima koji ovu temu baš tako vide, a i po turistima koji od svega u Beogradu najviše zapamte splavove. To što je splav tekovina poslednje decenije dvadesetog veka i što Beograd postoji i traje od pre hiljadu godina, to u novoj informatičkoj eri i nije važno, sada je drugačiji način doživljaja grada. Iznošenje na glas i preporuka su presudni kako za Kalemegdan tako i za splavove. Ali nisu splavovi visoko pozicionirani u pamćenju grada samo zbog dobrog glasa koji ih bije, i oni su doprineli da tako bude a zatim i lokacija na koju se smestiše. Na međi vode i tla splavovi umanjuju razdaljinu između obala, uvode reke u gradsku matricu te one nisu više samo plovni putevi ili deo gradskog pejsaža, već su, kao aktivni učesnik, realno uvedene u gradski život. Stvoren je na obalama poseban ambijent, svojstven samo Beogradu, pa se može reći da su splavovi stasali u identifikacioni znak grada.

Dalje →