Đorđe Bobić

Uvek iznova izaziva mučninu posmatranje, čak i frustraciju veoma štetnu po mentalno zdravlje goru nego ostaljanje pušenja, fotografije Beograda iz visine sa fokusom na prostor koji je imenovan Savskim amfiteatrom mada je to pogrešno, ništa se tu ne događa niti sluša niti uči. Odvajkada između Novog Beograda i Starog Beograda, ustvari kroz sredinu Beograda, protiče reka Sava i na obe obale, tamo gde su novi i stari deo grada najbliži, zjapi tamna i preteća rupa, nesumnjivi protivnik grada. Neuređen prostor na desnoj obali zakrčen železničkim šinama i postrojenjima i nečim uz njih čemu nije moguće identifikovati namenu, srhu i opravdanje da bude baš tu. Na levoj obali između reke i Sava centra i hotela Interkont opet neka haotična matrica individualnih prizemnih kuća u neredu, liči na bedem koji brani, valjda iz ljubomore, da se dva dela grada sretnu oko reke i prožive u srećnoj i berićetnoj vezi. Decenijama se govori o tome da je ovo mesto najatraktivniji gradski prostor koji treba da postane glavno mesto u Beogradu, da je to izuzetna prednost pa je taj iskaz čestim ponavljanjem postao banalna i trivijalna mantra koja se izgovara tek tako, kad ne postoji druga ideja.

Dalje →

Nedavno je predsednik jedne beogradske opštine, podnoseći izveštaj o stanju i razgranatosti divlje gradnje na teritoriji za koju je zadužen i koja mu je na brigu poverena, izrekao tvrdnju da su objekti izgrađeni bez dozvola, dakle nelegalno, četiri puta brojniji od legalnih, dakle sa dozvolama, i da je toj nabujalosti doprineo nedostatak planova te ljudi, šta će, zidaju ne bi li smestili svoje porodice i zaklonili ih od nepogoda. Kreativno mišljenje i inventivno smišljeno rešenje u svakom trenutku je, naravno, veoma korisno, posebno kada se time krivica prebacuje na tuđa leđa a svoja rasterećuju. Osim kad je u pitanju dužnosnik, jer je on obavezan da, ako već ne poznaje temu, bude elementarno informisan i bude oprezan dok iznosi svoje mišljenje, kako ne bi unosio dodatnu zabunu međ građanstvo. Dakle, nije sasvim tačno da je uzrok divlje gradnje, ili kako je zvanično zovu - nelegalna, nedostatak planova. Beograd ima Generalni plan 2021. gde su jasno određene zone za individualnu izgradnju, koja i jeste preovlađujuća u nelegalnom graditeljstvu, i sledeći slovo zakona moguće je da građanin nameran da zida na osnovu tog dokumenta dobije validne uslove i dozvole za gradnju, ukoliko za tu zonu ne postoji Plan detaljne regulacije. Uzrok je ipak u nečem drugom: u blagonaklonom stavu države prema graditeljima, vrlim prestupnicima, zato što su oni sem toga i glasači, a koji koriste brži, jeftiniji i manje zamoran način da ostvare svoju potrebu, pa i na zemljištu koje nije građevinsko.

Dalje →

Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Dečanske i Makedonske, zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima, i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo ostrvo u gradskom moru. Neobični gradski arte fakt deluje kao da je majstor otišao nekim drugim poslom usred graditeljskog čina i nije se vratio, a neodgovorni čuvar gradilišta nastavio da dograđuje po svom ukusu i meri vrednosti. Ili je, a moguće je, na ovom mestu učinjen pokušaj pokazne vežbe za početnike o tome kako ne treba u centru prestonice delati i graditi grad. Zgrade u bloku svedoče o dobu, običajima i kulturnom obrascu, ali i o odgovarajućim urbanističkim i graditeljskim pravilima i ponašanju delatnika u vreme nastanka svake od njih ponaosob. Pre više od jednog veka počela je gradnja uz Dečansku ulicu pa je tu nastao niz zgrada, među kojima je i bioskop Balkan. Onda je pedesetih godina prošlog veka na ograničeno vreme nikao „Staklenac» okrenut ka Trgu, a devedesetih, u skladu sa tadašnjim običajima, usred bloka i jednom fasadom naslonjena na ulicu Despota Stefana, javila se nelegalna stambena zgrada i blok je zaokružen, izgrađen, mada je u urbanističkim planovima prikazana sasvim drugačija vizija, koja je, moglo bi se reći, bila približna i odgovarajuća urbanoj slici i prilici metropole.

Dalje →

Arhitektonskim projektom, osim toga što je neophodan izvođačima, prikazuje se vizija i iskazuje namera da se vizija ostvari. Tako je i na adresi Andrićev venac 10 u Beogradu načinjen projekat hotela po imenu Nobel koji upravo niče u kvartu između ulica Kneza Miloša, Kralja Milana i Andrićevog venca, preko puta Pionirskog parka i blizu Starog dvora, u sred gradske matrice. Kvart je nastao krajem devetnaestog veka, otada se razvijao, gradio i opet rušio, menjao se sve do danas. Na mestu gde se događa novo zdanje u uličnom broju 10, izgrađena je stambena zgrada 1924. godine po projektu Živka Nikolića koji je svoju viziju, u skladu sa tadanjim kulturnim obrascem, ovaplotio koristeći elemente tada upotrebljavanog „beogradskog stila», ma šta to značilo, ali je dodao i prepoznatljive elemente ruske secesije, takođe prisutne u Beogradu, koju su doneli ruski arhitekti izbegavajući posledice revolucije negde pri kraju Prvog svetskog rata. Zgrada je rekonstruisana nakon Drugog svetskog rata, bila je pre toga namenjena stanovanju pa baletska škola ali i sedište Japanske ambasade, a danas doživljava još jednu promenu mada svetskog rata (Trećeg) nije bilo. Da li je to dokaz da arhitektura ne prihvata uvek uslove i ograničenja tradicije ili ritam sleda događaja u vremenu.

Dalje →