Đorđe Bobić

Obećano je, odlučnim glasom i bespogovorno dvadeset hiljada stanova, od proleća će da se izgrade i biće za mlade da ne idu u inostranstvo gde ih inače stanovi čekaju sa sve ohlađenim pićem u frižideru. Nije pomenut niti obećan rok izgradnje, mudro je ostalo nedorečeno, prilika za kladioničare, ali koštaće ti budući, obećani stanovi ovde u Beogradu pet stotina evra po metru kvadratnom, više nego polovina cene u realnom životu. To će se naravno narodu dopasti, bar onima koji su i dalje skloni verovanju u kult piramide, ne faraonske, već one virtuelne za koju se ne mora mučiti čak preko mora, sediš uz teve i slušaš i uživaš i razmišljaš o molovanju buduće spavaće sobe, biraš boju i cediš mlako pivo jer se (onaj) frižider pokvario u nevreme a nema para za majstora. Ali smirujuće deluje uz mlako pivo i saznanje, usput napomenuto, da će tako oni zli što grade i prodaju stanove po tržišnim cenama, zaista previsokim, da budu uterani u mišiju rupu i moraće da svoj proizvod prodaju još jeftinije, ama to tržište je zaista jedna prevara za koju ima leka. Eto, na primer ...

Dalje →

General Potemkin je za prilike dolaska ruske carice gradio fasade bez zgrade pozadi a posle je  to prihvaćeno i u vreme stolovanja Sovjetskog saveza kada su fasade crtali na ogromnim panoima, uz puteve da se ne vidi ono iza, krš koji se tamo gnjezdio. Postala je to uobičajena praksa, procurela i ove predele, u sećanju je ostala scena podizanja neviđeno velikih šarenih panoa sa prigodnim parolama kako bi se sakrio krš Maleškog brda od očiju druga Tita kada je darovao narodu most Gazelu. Posle su to preuzeli građani kao postupak za svoje potrebe, ali ni gradska vlast nije ostala neosetljiva na provereni metod stvaranja virtuelne stvarnosti za koji je zaključila da je koristan i probitačan. Nekada je tu aktivnost finansirla iz javne kase a sada, u skladu sa tržišnom ekonomijom, daje prostore za virtualitete pod kiriju, način koristan ali u osnovi ideja je ista kao u Potemkina. Mogli bi da se nabrajaju primeri ovakve snalažljivosti i danas. Izuzetno značajan događaj na ovu temu beleži se u samom centru grada, proteklo vreme ga je stavilo u zonu zaborava, međutim poruka je dovoljno jaka da i danas jeste aktuelan i reprezentuje temu.

Dalje →

1. Barajevo 2. Voždovac 3. Vračar 4. Grocka 5. Zvezdara 6. Zemun 7. Lazarevac 8. Mladenovac 9. Novi Beograd 10. Obrenovac 11. Palilula 12. Rakovica 13. Savski venac 14. Sopot 15. Stari grad 16. Čukarica - Nazivi Opština nisu navedeni po značaju, samo po abecedi ...  Prirodno je i poželjno, možda i neophodno, da urbanističari koji se brinu o Beogradu imaju viziju o gradu, fantastičnu naravno, unapred sagledanu, ka kraju ovog veka ili već nekom vremenu. To im je upisano u njihove radne zadaće. Odnosi se to i na Beograđane čija obaveza oko vizije grada nije ništa manja, iako im nije radna obaveza. Uobičajena predpostavka, standardna i već sasvim trivijalna, da moguća i neophodna vizija treba da bude celovita, da se tiče ukupnog gradskog prostora, to jest, osadeset hiljada hektara, od Pančeva do Surčina i od Zuca i Rušnja, pa sve do Ovče i Borče, tamo ka Evropi. Da bi pokazali da su prilježni na poslu, urbanističari su svoju celovitu viziju Beograda nacrtali, prikazali u lepo i primaljivo obojenim flekama na karti Generalnoh plana do 2021 u sitnoj razmeri gde se mesta ne prepoznaju baš najbolje, pa se sve može tumačiti po želji uz dosta veliki stepen slobode posmatrača. Ima i dodatna, tekstualna objašnjenja i parametri i naredbe kako da se to sve desi u gradskom životu. Sve je to usvojila Skupština grada i time viziju overila, učinila je zvaničnom i dala joj pravo da bude ostvarena. Blago viziji ... a tek Beogradu!

Dalje →

Zaštita Beogradskog, gradskog nasleđa je kao što metropoli dolikuje organizovana putem službe, institucije koja se brine o prošlosti grada, u ovoj priči posebno o urbanoj matrici i arhitekturi. Tako su mnogi krajevi grada i zgrade pod njihovom paskom, pa je gradska istorija tu zabeležena, neki put i zaustavljena, i može se u šetnji gradom čitati njegova prošlost i način kako je Beograd postajao. Ne radi se samo o starim, nekada davno izgrađenim prostorima, štite se i novi delovi, Novi Beograd na primer, jer nije moguće ... ustanoviti pravilo o vremenu kojim bi se odredilo kada istorija nekog gradskog kvarta počinje ili se neki period završava ili kada će nešto sasvim novo nastati. Institucija zadužena za zaštitu radi svoj posao, brižno i u skladu sa pravilima, naravno tu je u prisutna istina o tome da se život neki put ne može striktno tumačiti na taj način, pravilima isključivo, pa usled toga nesporazumi slede.

Dalje →

Preko puta Urbansitičkog zavoda i Botaničke bašte u Bulevaru Despota Stefana, uz zeleni skver ka Gundulićevom vencu građani zatiču prolazeći tuda niz zgrada zaista neobične morfologije, koje su nastale tokom prošlog veka. Ima na tom ćošku malih zgrada sa početka dvadesetog veka i potom, nekih visokih iz zadnjih decenija istog veka pa je to sasvim repezentativno da se sagleda, razumevanje nije obavezno, kako se mislilo o gradu i šta mu se sve događalo ili se može dogoditi u procesu građenja. Sve se to desilo, bez obzira što je u blizini institucija koja se bavi mentalnim zdravljem građana što što podrazumeva i gradograditelje. Izgleda da ni to neki put ne pomaže, sve se može otrgnuti kontroli iako izgleda da je sve u okviru važećih i mogućih pravila, bez pravnog prekršaja. Predpostavka je, a posle toliko decenija više od predpostavke se ne može, da su zaduženi za zaštitu kulturne u urbane baštine štitili pojedine zgrade za koje su procenili da imaju vrednost a prenebregli su, zaboravili celinu fronta Bulevara i njeno gradsko lice. Zaštitili su prilježno svaku drugu zgradu, na preskok, jer su im vrednost ustanovili gledajući samo njih, šta je bilo između njih, ne zna se ali o onima kojih nema treba govoriti samo lepo, pa i o porušenim zgradama. Posle, u skladu sa novim duhom i manirom izgrađene su na malim parcelama odakle su sklonjene nekada izgrađene kuće dve visoke kuće i stvoren je haos, urbani nakazni arte fakt protivan logici i stručnom svetonazoru.

Dalje →