Đorđe Bobić

    ... sva ta urbanistička priča o Beogradu, san o otvorenom i građanskom gradu, pa treći Beograd, pa grad budućnosti i onda trgovi otvoreni i gostoljubivi i puni demokratske atmosfere kao grčke agore, Beograd u čežnji da bude mesto tolerancije gde će svi građani moći iskazivati svoje misli i svoja osećanja i svoj stav na bilo kom mestu u gradu, mesto gde će građani tekovinu osvojne slobode za svoje poruke upražnjavati, ta roze urbanistička priča sa brojnim u međuvremenu i do sada urađenim planovima nije potrajala predugo od kada su Beograđani pomislili da je poseduju, zanemoćala je i skoro se skršila ta urbanistička vizija i treba je hitno i bitno menjati iz korena i neophodno je da se izmisli neka savim nova urbana matrica pogodna za Beograd koji se menja i nastaje novokomponovani grad u nasilju, agreciji, netoleranciji, trpljenju građana od gradskih nasilnika i antigrađana koji se ugnjezdiše u samo srce grada, naravno uz neopreznost i nedovoljnu brigu države, pa je tako jedan dužnosnik iz pravosuđa valjda, reagujući na pretnju prolivanja krvi izrekao da je to samo borba mišljenja, diskusija u procesu i da država sve dok se samo diskutuje ne može da reaguje a zatim su i organi reda upustili nizbrdo klasični gradski milje i građansko pravo na slobodno iskazivanje uverenja i sigurnost izjavivši da nisu protiv ali da ne mogu sprečiti polivanje benzinom osim na livadi gde to možda mogu i zaplenili crveno obojeno kamenje iz šahtova ali tek posle, pa se onda nasilje desilo na drugim mestima ...

Dalje →

Beograđanin je hodao ulicama i uprkos najavi ekologa da je takva aktivnost opasna, ipak preživeo udisanje zagađenog vazduha u Beogradu. Zatrovanog izduvnim, otrovnim gasovima iz automobila, šlepera u centru, atraktivnih dvotočkaša, kućnih i drugih dimnjaka, industriskih pogona, kafanskih roštilja i uopšte svih vrsta ložišta gde se upotrebljavaju naftini derivati ili gas ili ugalj koji sagorevajući obezbeđuju da se neka od civilizaciskih funkcija desi. Zaista je to opasno i neprilično na početku dvadeset prvog veka ali sistem za opstajanje je tako stvoren još ranije, samo se malo oteo kontroli i počeo da remeti savremenu civilizacisku idilu. Posle je na televiziji Beograđanin video da je zaštita od tog zla promovisana kao najvažniji zadatak, briga o zdravoj životnoj sredini gde je vazduh koji građani udišu, ko može i izdiše, na prvom mestu.

Dalje →

Eto, sada je aktuelna priča o montažnim kućama koje će mladi bračni parovi i drugi specifični građani moći da dobave po uslovima koji se više nikada neće ponoviuti u životu, ponuda je zaista fantastična, tolika da ko okleva i jedan sekund treba da razmisli o svojim svojstvima, da mu možda organizam ne šalje pogrešne signale. Sve će biti subvencionirano i jeftino, budući vlasnik montaže će uneti u kupovinu neki sitniš svog kapitala, država će da doda potrebne pare, naravno iz budžeta, a koliko se zna budžet je zajednička kesa svih građana pa to dalje znači da će opet svi, hteli ili ne hteli, da dotiraju stan nekima drugima i eto, blagoslovenom socijalizmu nikad kraja. Idila će se nastaviti sledećih trideset godina koliko će trajati otplate a prvih i zadnjih nekoliko godina kupac će mirno piti kafu u kupljenom montažnom stanu i rate neće plaćati. Banke će da budu samarićanski i humano raspoložene neko vreme i istaći će se kao društveno odgovorne davanjem veoma povoljnih kredita, ali pošto su to ozbiljne firme svakako će naći načina da razliku naplate na drugom mestu, samo je pitanje raspodele i ko će šta da plati, verovatno oni građani koji neće živeti u masovno montiranim kućama ... u cveću.

Dalje →

Zaštita kulturnog nasleđa, arhitektonske i urbane prošlosti grada i gradske matrice je neophodan i važan posao jer spasava grad od samozaborava, i održava na potrebnoj visini građansko samopuzdanje uveravajući ih na taj način da nisu tikve bez korena i da je njihov grad dostojan sadašnjosti jer mu je prošlost zabeležena i bogata. Nadležni za prošlost Beograda prilježno rade na opažanju i beleženju svega što im se učini nekako istoriski pa ima zaštićenih zgrada, pa ambijentalnih celina gde je zgrada deo neke ulice a ima i predhodne zaštite gde je samo napomenuto da je to u spisku onoga što su predci (oni pre ovih ...) nazidali ali knjigu o tome će da napišu kad bude malo vremena. Hvale vredan posao se sapliće u praksi i životu sa pravilima igre koja je napisala država, uz obavezno negodovanje građana čija je imovina privilegovana spomeničkim atributom i oduzima san mnogim Beograđanima a nisu sigurni zašto je baš tako i čime su zaslužili priznanje i privilegiju da bud direktni učesnici u očuvanju gradske prošlosti i istorije.

Dalje →

Beograd je svet ... izreka je nastala tokom Protesta protiv protivnika koji su se promenili pa to više nisu, tu su se našli u opštem gibanju i nezaobilazni urbanističari, gradotvoritelji. Izrekom je naglašena potreba da se korakne unapred, kako se tada mislilo, u neki normalno artikulisan prostor, da se urbana slika i život u njoj učini prihvatljivim. Objašnjenje čežnje je bilo u podnaslovu glavne izreke, „kao sav normalan svet...». Početkom dvadeset prvog veka to je bio krik ućutkivanih, zašto su na to pristajali više od decenije nije lepo sada pitati, zaboravilo se nekako. Bilo je to i opravdanje sebi samima za trpljenje, izvinjenje za propušteno, reanimacija nade, ulivanje samopouzdanja, optimizma, adrenalina, a neki (i urbanističari svakako ... ) su tu osetili zavodljivi borbeni poklič, pa su pohrlili golim grudima na bajonete; posle se ispostavilo da je oružije bilo od marcipana što ispoljeno herojstvo nije umanjilo. Mada se ne može poreći da su u to vreme Beograd i Beograđani zaista izgledali, delovali, činili i živeli kao potpuno autentična urbana celina, grad je tada posedovao energiju istinskog i ispunjenog gradskog života odašiljući poruku okolo da je odluka o pristupanju svetu neopozivo doneta.

Dalje →