Đorđe Bobić

Pijace

Susreti i sretanja, Kupovina, Razmena, Prodaja, Hleb i vruć Burek, Voće i Povrće, Cveće, Zimnica, Gradski ceger, Kupovina na brzaka i u prolazu, Pouzdano za naći šta treba, Roba svakakva pa i tehnička ali i za obući, Stare stvari, Informacioni gradski punkt, Komunikacija bez ograničenja, Puštanje „buva» i poruka i spletkarenje, Ašikovanje, Ideje sasvim nove, Ogovaranje, Bistrenje politike, Seljaci i Građani oči u oči, Nedeljna nabavka porodična, Prerpodavci robe I pameti, Buvljak za opstanak ...

... i susret civilizacija i vremena i epoha a onda i slika grada sasvim Beogradska ... kao da se prelistava knjižurina iz istorije grada ali na zanimljiv I razumljiv način ...

Po Evropi ima pijaca koje se šetaju od ćoška do ćoška, povremeno, u određene dane, pa je ujutro pijac sa pokretnim tezgama koje vire iz malih kamiona a posle podne i svečeri je trg za veselje i kulturu ako treba. Uglavnom da! Treba.

Dalje →

Stereotipna je priča o doseljavanja u Beograd sa mnogih strana i iz raznih razloga, kao i diskurs o posledicama punjenje grada. Traje to oduvek, i umesto otpora neizbežnom, bolje je narezati dovoljno ključeva ne bi li se izbeglo otvaranje Beogradskih vrata kalauzom. Dolazak u prestonicu nije samo, opet uobičajena trivijalnost, iz ekonomskih pobuda, dolazak je radi atraktivnijeg posla, dođu pa ostaju pošto se odškoluju, čežnja za velegradskom vrevom, hoće da vide kako je ovde, beže ljudi iz svog okruženja zbog siromaštva, rata, netrpeljivosti ma koje vrste a na Balkanu toga ima dovoljno da se napuni još jedna prestonica. Politička priča o decentralizaciji i regionalizaciji nije do sada funkcionisala baš najbolje a ostvarenje te priče je mogući način da se u napuštanim mestiima diljem države obezbede uslovi koji bi odlazak odatle i naseljavanje u velike gradove sveli na prihvatljivu meru koja u celom svetu postoji. Premeštanje ljudi po sopstvenoj želji i potrebama je normalna stvar, sloboda kretanja i traženje boljih uslova, ma kakvih, je čak i poželjno. Uostalom, grad u koji niko nema nameru niti želju da dođe i naseli se ima neki ozbiljan problem.

Dalje →

Beograđani kritikuju gradske urbanističke planove, ima i javnih, građanskih protesta protiv urbanističkih predloga ali i veoma radikalnih akcija. Očito je u toku buđenje građana i uzimanje organizovanja životnog okruženja u svoje ruke. Nekada to nije bilo moguće, učešće građana u urbanizmu organozovale su mesne zajednice, bilo je uglavnom nekorisno, plan je usvajan kako je nacrtan i pored neodobravajućeg diskursa, pa su građani vremenom ustanovili da je prisustvo besmisleno i nekorisno gubljenje vremena. Nekoliko zadnjih godina, posle promena, počelo je lagano buđenje i prepoznavanje mogućnosti da se utiče na plan, ali praćeno mamurlukom, kao i uvek posle dugog spavanja.

Urbanističari prave plan po pravilima struke, usklađen sa njihovim moćima i razumevanju grada, onda delo prihvate, u proceduri razmatranja i usvajanja, poslenici iz gradske birokratije uz obavezu da ga prikažu građanima i čuju narodno mišljenje. Plan je javni dokument, tiče se svih Beograđana te je neophodno da se i oni pitaju i pitaju se na tri načina. Posredno, preko izabranih odbornika u SG, raznih komisija i još raznijih institucija koje su obavezne da imaju sluha i razumevanja za opaske građana i da to štuju. Neposredno, građanima je plan podastrt na javnom uvidu, očekuje se njihovo učešće, rasprava, sve ne bi li se izrečeno udenulo u crteže. Najzad, političati osluškuju reakcije građana, zadovoljstvo ili nezadovoljstvo planom i plasiraju to putem medija kao svoj doprinos, pokazujući građanima da misle isto što i narod, nasuprot urbanističarima. Predviđeno je dovoljno prilika za proceđivanje i kontrolu i trebalo bi, nakon toga, da plan bude savršen ili još bolji.

Dalje →

Beograđani ne primećuju da su građani dva grada; Beograda u kome se kreću, gledaju ga i uopšte rečeno žive u njemu obavljajući svoje dužnosti i drugog, Beograda iz njihovih snova, želja i potreba koje im izmiču. Taj drugi Beograd je nastanjen u njihovoj intimnoj sferi, nose sliku svog Beograda u svesti i nesvesti, ona je savim različita od gradskih slika koje imaju drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona nastanjenih, bez obzira na godine, veru, pismenost, ono opredeljenje ili već, ima svoju sliku i doživljaj grada, možda i viziju. Sve bezbrojne slike i doživljaji grada lebde okolo u prostoru, sreću se u virtuelnom prostoru, pozdravljaju se, upoređuju i komentarišu, ali su i komflikti mogući.

Dalje →