O najboljim namerama …

snowwhiteSlušaju Beograđani mantre o svetskoj krizi izgovorene sa nadležnih mesta bezbroj puta. Mantra kaže da je Beograd zastao, vidi se i bez nje, jer grad deluje već neko vreme bledunjavo i malokrvno, posebno je onemoćao građevinski opus. Dobro, nije baš sasvim, gradi se jedan most, popravljaju obdaništa i asfaltiraju ulice po predgrađima. I tako, vreme teče, zemljište čeka arhitekte, zidare i građevinsku mehanizaciju, pre svega investitore, pa da se nastavi u ritmu po kome se grad do skora prepoznavao i zbog čega je stekao zvanje grada budućnosti jugoistočne Evrope. Umesto očekivanog živahnog građenja, nije se do skora moglo proći gradom bez saplitanja o neki kran, Beograd je od pre godinu i po utihnuo, odložio alate za projektovanje i zidanje, mislilo se privremeno. Kad je potrajalo, predao se očekivanju princa na belom konju koji će ga strasnim gestom probuditi pa da se opet poduhvati mistrije. Međutim, ne ide, ljubomorna maćeha je poturila onu jabuku uguravši predhodno u nju zakon o planiranju i izgradnji, ophrvana stresom posle izveštaja ogledalceta, premestila je saobraćajne znake te je princ zalutao. I kad bi dojahao pitanje je da li je moguće, da li uopšte postoji toliko razbuktala strast da razmrda uspavanu metropolu i da otkloni posledice zalogaja (od naduvane jabuke) zastalog u grlu. Dalje