Đorđe Bobić

U Beogradu su, to razumno zvuči, Beograđani koji ne propuštaju da kažu i odrede odakle su, pa onda Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali i Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili, na primer, Nemac i to im dođe kao neki podnaslov. Beograđani su koje kako školovani, ima ih sa najvišim obrazovanjem, čak i akademika, no nađu se i nedovoljno opismenjeni. Stariji građani govore kako je nekada sve bilo mnogo bolje, a mladi iako to nikada nisu ni videli ni doživeli, kažu da je sve to od nekada bilo bez veze. Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, posebno naglašavaju da su pravi Beograđani. Uveče odlaze u zavičajne klubove ili u posebno izabrane kafane gde zaplove u oblake nostalgije, da bi izjutra bili Beograđani još više.

Dalje →

Legalizacija Beogradske divlje gradnje je u proceduri. Urediće se nekako status izgrađenih kuća, ipak naselje se neće promeniti, ostaće kao i pre sastavljeno od mnogo neuredno razbacanih zgrada, ali sada legalnih. Problem preuskih ulica, nedostatak vode, struje, kanalizacije, nadolaženje podzemnih voda i dalje će gnjaviti stanovnike. Neće legalizacija popraviti stanje u naseljima, neće se bitno poboljšati uslovi života, osim što će graditelji mirnije spavati. Sledeći korak ka privođenju svega toga prihvatljivo uređenoj urbanoj matrici je izrada urbanističkih planova. To neće ići lako, urbanisiti se priklanjaju tradicionalnim i već korišćenim metodama pravljenja planova, promiče im nova urbana forma. U želji da planovima što pre pokriju stotine hektara zemljišta, uopštavaju problem i ne čuju, ne uočavaju pojedinačne signale, divlje naselje je stvoreno upravo od niza individualnih i realizovanih inicijativa. Ako se to ne prihvati kao osnova za poduhvat urbanizovanja, može se dogoditi da završeni posao ne obraduje ni žitelje naselja ni tvorce plana.

Dalje →

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je gurnuo loptu ispod klupe, zalegao da je uzme i tamo našao svesku rukom ispisanih stranica, odneo je kući i posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Dečakov otac je pomislio da štivo može biti zanimljivo kao istorisko svedočanstvo o Beogradu i doneo mi je svesku sa molbom da je učinim dostupnom javnosti. Prihvatio sam predlog i ovde prilježno prepisujem nekoliko stranica koje se odnose na jedan od datuma bez ikakvih ispravki.

Dalje →

Beograđani smatraju da su vlasnici Beograda, mada oko toga vlada konfuzija i nerazumevanje. Mnogi Beograđani tu imovinu shvataju samo u granicama svoga stana, sve okolo, javno dobro pre svega, ne doživljavaju kao svojinu. Za razliku od njih drugi, takođe Beograđani, prihvataju odgovornost i vlasništvo na javnom dobru i o tome se brinu. Javna dobra, ambijenti, ulice, drvoredi, parkovi, igrališta, skulpture, komunalna infrastruktura, javna rasveta, javne zgrade i mnogo toga, pripadaju svim građanima, iz toga proizilaze obaveze i zavisno od dostignutog stepena urbane kulture, opšte kulture i domaćeg vaspitanja ali i opstanka radi, građani treba da štite, unapeđuju i ponose se kad je javno dobro uređeno i na polzu je svima. Gradski upravljači imaju obavezu da budu pri ruci građanima u toj stvari, ali i oni su u opštem nerazumevanju i konfuziji, shvatili da imaju mandat da u ime građana oni upravljaju javnim dobrom i o njemu odlučuju. To je milje u kome Beogradsko javno dobro postoji. Ili ne.

Dalje →