Digg
Google Bookmarks
Reddit
Technorati Favorites
Ostavi komentar
Nema trackback-ovaPocrvenela Ada Huja ...
Čudni su putevi ada Beogradskih, Ade Kalea je potonula, Ada Ciganlija se lagano izgrađuje, Veliko ratno ostrvo odoleva i čuva svoje ptice selice a Ada Huja posustaje, prepoznata je posle decenija zapostavljanja što je ipak bila nekakava zaštita i sada prolazi kroz krizu uvođenja u gradski život, preti joj značajna promena, uznemirena je neizvesnom budućnošću. Ada Huja je poluostrvo na Dunavu, nizvodno od Pančevačkog mosta, podno Višnjičke banje, ima i malo ostrvo tik uz vrh Ade, na ulazu u rukavac i to je sve zeleno, šuma odvajkada, samoniklo nastala, izdržala napadanje, krčenje i nekontrolisano postupanje sve do sada. Odavno je planirano i u planovima gde se obeležava urbana matrica zapisano da je Ada Huja zelena gradska površina, da možda bude alternativa Adi Ciganliji za ovaj deo grada, da se ne mora preko Beograda do rekreacije i uređenih gradskih plaža. Beše namera da se na Adi očuva vrednost autentične prirode i da eko sistem bude zaštićen a izgradnja svedena na objekte koji upravo tom cilju služe. Zeleno, zeleno, zeleno je proklamovano kao vrhovni cilj održivog grada i tako beše u planovima i znanju Beograđana sve do skora.
Urbanizam za poneti ...
Moda za poneti, brza hrana koja se nosi u kesi i jede u hodu, slušanje muzike u hodu sa sluškama na ušima, brzi kursevi zarad sticanja nekih znanja, digest knjige pa „Rat i mir» na tri strane, sve to kao predlošci nastajanja nove civilizacije. U svetu već odmakle. Ovde u Beogradu ima dosta od toga, u nekim detaljima se i prednjači ne bi li se pokazalo da i tu oko ušća, ispod Pobednika živi jedno od od mesta gde se napredak generiše. Ipak, izgleda da urbanizam kasni, neopravdano blokiran naviknutim pravilima i metodama i pravilima struke nije uvek u stanju da spreči uticaj na urbanu matricu onih bržih koji su prihvatili stvari za poneti kao način mišljenja i delanja pa menjaju urbanu matricu koja preti da takođe postane medij za poneti. Kad se urbanizam pojavi na sceni obično je kasno, matrica grada je dopunjena i promenjena u skladu sa novim duhovnim i svetovnim formama. Što se građana tiče, te novotarije prolaze nekako osenčeno i bez odjeka jer tome doprinose i naočare za sunce modernog dizajna koje je prestižno nositi u skladu sa novotrendovskim načelima trebalo ili ne. Sputavaju te naočare vidik, čine gradski pejsaž manje uočljivim, posebno kada je oblačno ili kad je sunce prejako. Kad se naočare ponekad skinu i pojede sadržaj iz brze kese a ne umasti se modni detalj za poneti, odjednom se građaninu ukaže prizor koji je sasvim iznenađujući jer se dogodio u međuvremenu dok su događaji prolazili ubrzanim mimohodanjem.
Knjiga BELEŽENJE PO BEOGRADU ...
Knjiga BELEŽENJE PO BEOGRADU autora Đorđa Bobića je izbor od devedeset tekstova napisanih u protekle dve godine. Izdavač je SAMIZDAT B92. Knjiga je dostupna u knjižari SAMIZDAT B92 u Eurocentru u Makedonskoj.
Čitanje grada Đorđa Bobića
Đorđe Bobić, Beograđanin i duhom i sluhom, vidi svoj grad onako kao što su pesnici starijih vremena videli prirodu: kao skup raznolikih simbola. S tim što je u prirodi bilo moguće uočiti sklad, dočim se u svim velikim gradovima ovoga sveta, pa i u Beogradu, odmah uočava rad stihije protivrečenosti koji obrazuje ljudsku svakidašnjicu. Svojim povlašćenim tačkama, reljefom, najvišim građevinama, mostovima, hramovuima, arhitektonskim, istorijskim i umetničkim spomenicima, parkovima i prospektima, a posebno kapilarnom mrežom ulica, grad na jednoj ravni omogućuje I osvedočava ljudski život, a na drugoj ga uslovljava, usmerava i oblikuje. Ništa ne određuje čoveka toliko kao prostor, prostor je scena na kojoj se formiraju i karakter i mentalitet. Da smo rođeni negde drugde, i da živimo negde drugde, sigurno bismo bili drukčiji! Ali u Beogradu, određeni smo „pogledom sa Kalemegdana«, da iskoristim tu sintagmu jednog starog Beograđanina, koji je nekada, taman kao Đorđe Bobić sada, čitao svoj grad. Čitanje grada, a ništa manje i njegovo zamišljanje ili uređivanje, to je posao kojem vredi dati jedan ljudski vek, znam to, jer i sam isto činim, na drugi način, pričom i opričavanjem.
Dok čita Beograd, Đorđe Bobić angažuje različita znanja i umeća, od kojih je prvo veština opažanja, a odmah joj sledi sposobnost upojmljavanja, opisivanja i razumevanja i onoga što se vidi, i onoga što nije na površini, što se ne daje oku, ali deluje, i ne prestaje sa delovanjem. Posebno je zanimljivo to što, pošavši od svoje profesionalne, arhitektonske perspektive, Đorđe Bobić postepeno razvija opštiju raspravu o prirodi Beograda i Beograđana, tu raspravu nazvao bih urbopsihološkom. I korak po korak, iz svoga pravca, stiže do uvida koji su meni, s drugog kraja razmišljanja, i s druge rečne, novobeogradske obale, sasvim razumljivi, prepoznatljivi, bliski – mnoge od njih bih posvojio ili podelio sa arhitektom Bobićem. Jeste, grad u kojem živimo, sa imenom koje konstantno protivreči njegovoj istoriji (belo u crnom), zaista deluje kao nezaustavljivi i neuhvatljivi koloplet najrazličitijih mogućih priča i sudbina, simbola i uticaja, energija i ritmova, i niko pametan neće reći da je u stanju da sve to do kraja shvati i sebi objasni. No, opet, usred te haotične dinamike, ipak postoji zajednička, težišna tačka, lako zamislivi centar, koji nas magnetno privlači i okuplja, koji prepoznajemo kao svoj, i kao naš. Delimo tu tačku, bez obzira na razumljivu i neophodnu kritičnost prema mestu življenja, koju i Đorđe Bobić razložno i sa dobrom voljom demonstrira. Ali, tome prethodi ljubav za svoj grad, koji se može zvati Amsterdam, Arilje, Beograd... bez nje, život je besmislen. Arhitekta Đorđe Bobić ima je toliko da svome gradu može sve da kaže. Ljubav ga iskupljuje.
Mihajlo Pantić
RSS 2.0
Live
MyYahoo
Newsgator