Knjiga BELEŽENJE PO BEOGRADU …

srpski faust

Knjiga BELEŽENJE PO BEOGRADU autora Đorđa Bobića je izbor od devedeset tekstova napisanih u protekle dve godine. Izdavač je SAMIZDAT B92. Knjiga je dostupna u knjižari SAMIZDAT B92 u Eurocentru u Makedonskoj.

 Čitanje grada Đorđa Bobića

             Đorđe Bobić, Beograđanin i duhom i sluhom, vidi svoj grad onako kao što su pesnici starijih vremena videli prirodu: kao skup raznolikih simbola. S tim što je u prirodi bilo moguće uočiti sklad, dočim se u svim velikim gradovima ovoga sveta, pa i u Beogradu, odmah uočava rad stihije protivrečenosti koji obrazuje ljudsku svakidašnjicu. Svojim povlašćenim tačkama, reljefom, najvišim građevinama, mostovima, hramovuima, arhitektonskim, istorijskim i umetničkim spomenicima, parkovima i prospektima, a posebno kapilarnom mrežom ulica, grad na jednoj ravni omogućuje I osvedočava ljudski život, a na drugoj ga uslovljava, usmerava i oblikuje. Ništa ne određuje čoveka toliko kao prostor, prostor je scena na kojoj se formiraju i karakter i mentalitet. Da smo rođeni negde drugde, i da živimo negde drugde, sigurno bismo bili drukčiji! Ali u Beogradu, određeni smo „pogledom sa Kalemegdana“, da iskoristim tu sintagmu jednog starog Beograđanina, koji je nekada, taman kao Đorđe Bobić sada, čitao svoj grad. Čitanje grada, a ništa manje i njegovo zamišljanje ili uređivanje, to je posao kojem vredi dati jedan ljudski vek, znam to, jer i sam isto činim, na drugi način, pričom i opričavanjem.

Dok čita Beograd, Đorđe Bobić angažuje različita znanja i umeća, od kojih je prvo veština opažanja, a odmah joj sledi sposobnost upojmljavanja, opisivanja i razumevanja i onoga što se vidi, i onoga što nije na površini, što se ne daje oku, ali deluje, i ne prestaje sa delovanjem. Posebno je zanimljivo to što, pošavši od svoje profesionalne, arhitektonske perspektive, Đorđe Bobić postepeno razvija opštiju raspravu o prirodi Beograda i Beograđana, tu raspravu nazvao bih urbopsihološkom. I korak po korak, iz svoga pravca, stiže do uvida koji su meni, s drugog kraja razmišljanja, i s druge rečne, novobeogradske obale, sasvim razumljivi, prepoznatljivi, bliski – mnoge od njih bih posvojio ili podelio sa arhitektom Bobićem. Jeste, grad u kojem živimo, sa imenom koje konstantno protivreči njegovoj istoriji (belo u crnom), zaista deluje kao nezaustavljivi i neuhvatljivi koloplet najrazličitijih mogućih priča i sudbina, simbola i uticaja, energija i ritmova, i niko pametan neće reći da je u stanju da sve to do kraja shvati i sebi objasni. No, opet, usred te haotične dinamike, ipak postoji zajednička, težišna tačka, lako zamislivi centar, koji nas magnetno privlači i okuplja, koji prepoznajemo kao svoj, i kao naš. Delimo tu tačku, bez obzira na razumljivu i neophodnu kritičnost prema mestu življenja, koju i Đorđe Bobić razložno i sa dobrom voljom demonstrira. Ali, tome prethodi ljubav za svoj grad, koji se može zvati Amsterdam, Arilje, Beograd… bez nje, život je besmislen. Arhitekta Đorđe Bobić ima je toliko da svome gradu može sve da kaže. Ljubav ga iskupljuje.

 

Mihajlo Pantić