Đorđe Bobić

Beograd je naš grad kažu Beograđani, a to znači da su svi građani vlasnici Beograda, što podrazumeva prava i obaveze koji iz toga slede. Kako sada stvari stoje, preovlađuje uverenje da je grad njihov, ali oko tog vlasništva vlada konfuzija i nerazumevanje. Izgleda da Beograđani to «naš» shvataju pre svega samo u granicama svoga stana, a sve okolo, pa i stepenište kojim se do tog stana dospeva, ne doživljavaju kao deo svojine; nečije je valjda, i zato ne snose nikakvu odgovornost, ne osećaju nikakvu obavezu, jer ako nije «naše» postoji neko, mora da postoji neko ko je vlasnik toga, pa neka se i brine o svojoj sopstvenosti. U svetu je vlasništvo određeno tako što je imanje uknjiženo na pojedinca i to je zaštićeno kao sveta krava i tu smo nekako slični, sve van toga je javni prostor koji je zajednički, pripada podjednako svim građanima, svi imaju obavezu prema njemu i zavisno od dostignutog stepena urbane kulture i propisanih sankcija za nepoštovanje pravila, o njemu se brinu, paze i ponose se kad je to vlasništvo uređeno i služi za primer; ovde se sasvim razlikujemo. Sve je to njima u svetu objašnjeno još u zabavišti, deo je opšte kulture i domaćeg vaspitanja.

Dalje →