Đorđe Bobić

Posle prohujalih svih tih epoha od Praoca do sada, nestajanje civilizacija i nastajanja novih, Egipat, Vavilon, Grci, Rimci, pa onda barok, pa ampir, pa anti barok ... ups , ne anti barok ne postoji ali svakako ima post barok ili bar neki kvazi barok, ništa se nije predavalo olako i putem prefiksa pokušavalo je da opstane ali i arhitekti u nemoći da zakorače u neko novo poglavlje pribegavali su upotrebi prefiksa i prodavali staro za novo. Kao oni što se proslaviše posle modernista. U jednom trenutku zapatio se i arhitekturalni brutalizam, ne zna se razlog spominjanja toga na ovom mestu ali dobro je zapaziti ga, a prestižno je da se u upravo u Arhitekturi najavilo i predvidelo šta će se sve daljim tekom vremena dogoditi planeti, brutalno.

Dakle, sve što beše u Arhitekturi u smenama stilova i načina promišljanja forme, ponekad i sadržaja, uvek je dojezdilo kao iznuđena promena i sledstveno tome i iznuđeno prihvatanje nadošlih revizija kulturnog modela, ili možda obrnutim redom, sve jedno. Retko kada su se događale sasvim nove vrste, uglavnom derivati u masi, išlo je sporo kroz istoriju građenja to koračanje unapred, ali je još od kada se Praotac manuo pećina i koliba i poslao potomke u zidane građevine, unet pojam prestiža kao vrhovne vrednosne ravnateljice. Sve je tako potrajalo do savremene arhitekture, za sada neimenovane sa unikatnim produktima gde se pojedinac, Arhitekta, egzibionistički takmiiči sa okruženjem, suprotstavljajući statičnost zgrade zemljinoj teži ili pokušavajući da predloži sasvim novi vid proporcije, podlegavši čežnji da prirodi konačno stane za vrat. Kao usputni produkt nastaje estetika neverovatna i prelepa. Zamalo, pa kao u Gaudija ...

Dalje →

Istovremeni, paralelni svetovi na različitim mestima po planeti prirodno su iznedrili posebne arhitektonske jezike, neobične i dokučive jedino kada se sagleda okruženje u kome je rečnik formiran ali i pravila kulturnog modela koji je nastao opet u skladu sa okruženjem i formirao svoj status izvlačeći iz okruženja najviše što se moglo. U svim slučajevima arhitektura nije samonikla, neka vrsta iznude je pritiskala i punila stranice rečnika, mada su reči često uzimane nasumice i ispisivane neobičnim redosledom u rečenici. Drugačije arhitektonike sa raznih strana su posledica, ne samo okruženja i datosti koje je priroda omeđila na lokalitetu, već i okolnostima koje je graditelj sam stvorio nadogradjujući pejsaž svojom vizijom u okviru dometa sopstvenog poimanja opstanka, naravno, sledeći generalna i opšta pravila aktuelne društeve norme. Više se nije moglo a nadomeštalo se menama i neobičnim raznolikostima čije nastajanje i nije uvek bilo neophodno objašnjavati. Arhitektonske mene i različitosti su neki put bile sasvim iznenađujuće, u isto doba u neposrednoj blizini, pod istim krajičkom neba događaju se sasvim različite arhitekture iznuđene potrebom opstanka kao što su beduinski šator i faraonska piramida. Ta dva zdanja pružaju očaravajuću mogućnost uživanja u upoređivanju, nastali su na istom tlu, možda u isto vreme ali u svakom slučaju svako od njih, beduin i faraon, je gradio kako je morao, u iznudici nametnutoj naoko sličnim a ustvari udaljenim viđenjem načina opstanka. U oba slučaja građenje je bilo neminovno tako kako je, iznuđeno i bez pogovora.

Dalje →

Bijenale arhitekture u Veneciji. Onda se tamo dogodilo Klackalište umetničke grupe ŠKART. Pored drvenih klackalica neobičnih formi akcentovani su lonci, šerpe i drugo posuđe zasaksijano, pa unutra posađene biljke a sve mobilno na točkićima i može se kanapčićem vodati okolo po Đardinu. Inspiraciju tvorcima Klackališta podario je Vasko Popa stihom kojim je ustrvdio da bi sve za nju učinio a ona je odabrala, od svega, samo da može imati svoje drvo koje će je pratiti posvuda. Ispunjena joj je čežnja, izreka pesnika je ostvarena pa je samim tim umetnički napor pregalaca iz ŠKARTA i samo zbog toga, već ispunio svoju svrhu i dotakao nebo. Klackalice i zasaksijano posuđe na točkićima koje se može šetati diljem grada su izuzetno lepi arte facti, zanimljivi, druželjubivi, inventivni beskrajno i ne može drugačije, osim da budu obožavani. Ipak je poduhvat uz sve osmehe prisutnih, čitanja poruke i divljenja dosetljivosti umetnika, neobično simpatična zezalica koja sa arhitekturom, na prvi ali i na drugi pogled, nema naoko neke veze osim što je Klackalište izloženo na Venecijanskom Bijenalu posvećenom upravo arhitekturi.

Dalje →

Začeće i prvi koraci Praoca na prapočetku Arhitekture i model po kome je nastajala nije izbrisan netragom posle svih promena epoha koje su prohujale i tokom kojih je stvoreno bezbroj gradova i u njima zdanja sa namenom svih vrsta, malih i velikih za stanovanje plebsa i prinčeva, kasarni, raznih katedrala, hramova drugih veroispovesti i parlamenata nevezanih za veru, o operama da se i ne govori. Arhitektura je stvarana podnoseći i noseći se sa neverovatnim ograničenjima, sasvim u skladu sa tekućim vremenom i tada važećim uzusima, ni manje ni više. Iskakanje iz etabliranog i priznatog modela je bilo uglavnom prezreno, gurano u stranu i zanemarivano, nije se lepo o tome govorilo, ali je bilo i slučajeva kada je silom ugušeno a delo je preostalo samo u tragovima ili zabeleženo na dugo skrivanim papirima i kada posle o tome zbore radoznalci koji vole da kopaju po istoriji i prašnjavim arhivama uvek se u temi pojave ruski konstruktivisti kao obeleživači takove pojave ali i trpitelji posledica svoga, kako su mislili, naprednog činjenja.

Dalje →