Iznuđena arhitektura … IGLO …

iglo-01Praotac je oslobođen obaveze da brine o opstanku svog plemena jer je zaduženje preneo na potomke, zainteresovan za posledice svog nekdanjeg bavljenja arhitekturom obilazio planetu i stigao na njenu severnu stranu u beskrajni ledeni prostor. Ugledao je tamo iglo, arhitektonsku tvorevinu namenjenu obitavanju, o kojoj su mu pričali da je u prostoru oko severnog pola grade Eskimi, takođe njegovi potomci. Sve je bilo u skladu sa kazivanjima, iglo je neveliko zdanje od komada leda u kome porodice lovaca na foke nalaze zaklon od agresivnog okruženja a njegovim graditeljima osim leda nikakav drugi materijal nije dostupan i uverio se da ga oni vešto i svrsishodno koriste ne bi li obezbedili prostor za preživljavanje i opstanak. Dalje

Sajam knjiga …

srpski faustBeogradski sajam, Arena Hale 1, štand izdavača SAMIZDAT B92, knjiga Đorđa Bobića “BELEŽENJE PO BEOGRADU” …

Čitanje grada Đorđa Bobića

Đorđe Bobić, Beograđanin i duhom i sluhom, vidi svoj grad onako kao što su pesnici starijih vremena videli prirodu: kao skup raznolikih simbola. S tim što je u prirodi bilo moguće uočiti sklad, dočim se u svim velikim gradovima ovoga sveta, pa i u Beogradu, odmah uočava rad stihije protivrečenosti koji obrazuje ljudsku svakidašnjicu. Svojim povlašćenim tačkama, reljefom, najvišim građevinama, mostovima, hramovuima, arhitektonskim, istorijskim i umetničkim spomenicima, parkovima i prospektima, a posebno kapilarnom mrežom ulica, grad na jednoj ravni omogućuje I osvedočava ljudski život, a na drugoj ga uslovljava, usmerava i oblikuje. Ništa ne određuje čoveka toliko kao prostor, prostor je scena na kojoj se formiraju i karakter i mentalitet. Da smo rođeni negde drugde, i da živimo negde drugde, sigurno bismo bili drukčiji! Ali u Beogradu, određeni smo „pogledom sa Kalemegdana“, da iskoristim tu sintagmu jednog starog Beograđanina, koji je nekada, taman kao Đorđe Bobić sada, čitao svoj grad. Čitanje grada, a ništa manje i njegovo zamišljanje ili uređivanje, to je posao kojem vredi dati jedan ljudski vek, znam to, jer i sam isto činim, na drugi način, pričom i opričavanjem.

Dok čita Beograd, Đorđe Bobić angažuje različita znanja i umeća, od kojih je prvo veština opažanja, a odmah joj sledi sposobnost upojmljavanja, opisivanja i razumevanja i onoga što se vidi, i onoga što nije na površini, što se ne daje oku, ali deluje, i ne prestaje sa delovanjem. Posebno je zanimljivo to što, pošavši od svoje profesionalne, arhitektonske perspektive, Đorđe Bobić postepeno razvija opštiju raspravu o prirodi Beograda i Beograđana, tu raspravu nazvao bih urbopsihološkom. I korak po korak, iz svoga pravca, stiže do uvida koji su meni, s drugog kraja razmišljanja, i s druge rečne, novobeogradske obale, sasvim razumljivi, prepoznatljivi, bliski – mnoge od njih bih posvojio ili podelio sa arhitektom Bobićem. Jeste, grad u kojem živimo, sa imenom koje konstantno protivreči njegovoj istoriji (belo u crnom), zaista deluje kao nezaustavljivi i neuhvatljivi koloplet najrazličitijih mogućih priča i sudbina, simbola i uticaja, energija i ritmova, i niko pametan neće reći da je u stanju da sve to do kraja shvati i sebi objasni. No, opet, usred te haotične dinamike, ipak postoji zajednička, težišna tačka, lako zamislivi centar, koji nas magnetno privlači i okuplja, koji prepoznajemo kao svoj, i kao naš. Delimo tu tačku, bez obzira na razumljivu i neophodnu kritičnost prema mestu življenja, koju i Đorđe Bobić razložno i sa dobrom voljom demonstrira. Ali, tome prethodi ljubav za svoj grad, koji se može zvati Amsterdam, Arilje, Beograd… bez nje, život je besmislen. Arhitekta Đorđe Bobić ima je toliko da svome gradu može sve da kaže. Ljubav ga iskupljuje.

Mihajlo Pantić