Đorđe Bobić

Sledeći po svaku cenu principe demokratskog preživljavanja političari i drugi dužnosnici su Učešće javnosti iliti Public participation u planiranju gradskog urbaniteta uočili kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali i kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i ciljeva koje su zactali i naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži političku nameru i potom utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Da naglasi neohodnost njihove, građanske, obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Dalje →

Počelo je s crtanjem po zidovima pećine, poruke onom nekom koji je, kako su umislili pećinari kad ne bi mogli samo da reše problem, crteži su bili umolnica njemu da poradi na tome i liši ih nevolje i brige. Onda, kasnije, kako je sve raslo i postajalo složenije uz pojavu različitih mišljenja o istoj stvari, neki tada već nadmoćni su shvatili da je došao trenutak za promene i odlučili da učine novi korak da bi se to sve stavilo pod kontrolu i ta raspusnost ukrotila. Između ostalog, udesili su da se dogodi religija. Na raznim mestima po planeti u skladu sa pojedinačnim kulturnim modelom, nametnuto je verovanje, prvo u mnogoboštvo a onda se svelo na jednog u koga se veruje jer je tako efikasna kontrola bila moguća a i lukrativni deo tog procesa je imao bolji učinak. Onda je taj jedan koji je za primer nenadmoćnima uvek bio mučenik, očekivalo se da ga u tome slede, dobio konkurenciju kao što je to red na svakom tržištu, bez konkurencije nema uspeha pa i kad se radi o duhovnim sferama.

Dalje →

Uobičajena mantra, opšte prihvaćena, obeležava ljude izgrađivačima i dograđivačima gradova, ali ima i drugačije kazivanje, da može biti i obratno pa su gradovi ljudograditelji i ovakvo nadgornjavanje traje odvajkada jer je veoma teško odrediti i saopštiti ko je ustvari u nastajanju i trajanju grada kvočka i ko na jajetu sedi. Nekada, kad je činjeno prvo urbanizovanje teritorije sve je bilo jednostavnije i pitanje o tome ko koga gradi nije imalo smisla, ljudi su gradili gradove odgovarajući neposredno na izazov usklađivanja svojih potreba sa okruženjem. Bio je to autentičan čin bez posrednika, graditelji su zaposedali pogodan teren, obično negde na raskrsnicama puteva ili uz vodu, nalazište rude, plodnog zemljišta, lovišta, da je ocedno, ali i da bude dovoljno prepreka ne bi li se napasnicima otežao prostup a obrana plemena pojačala. Unutar zajednice koja je izgradila naselje podele su bile funkcionale, znalo se ko lovi, ko sakuplja, ko pravi oruđe i oružije, ko stražari i naseobina je trajala dok je zadovoljavala potrebe a kad više nije, gradila se neka druga. Ali bilo koja, ta praurbana matrica bila je i poligon za odrastanje zajednice, otkrivanje novih mogućnosti i neprekidnog menjanja kulturnog modela, učenje o preživljavanju. Zajednica je gradila naseobinu ali ni ona nije bila pasivna, obostrano su se podučavali i kolokvijalno rečeno, gradili jedan drugog.

Dalje →