Iznuđena arhitektura … arhitekta u iznudici …

picture-003-iz-borkine-bastePraotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, deljući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije bio svestan njenog postojanja ni njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom i pratećim potrebama mnogo kasnije nazvanim funkcijom zdanja, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljenim meterijalom. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu, tu negde iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju nešto više od njegove, uočio je i ustanovio tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja. Dalje

Knjiga crteža – RADNI NASLOV:!

radni-naslov

 

Đorđe Bobić

Radni naslov:!

http://shop.b92.net/index.php?view=item&item_id=182

U godinama koje su za nama bilo je mnogo situacija u kojima smo, okruženi velikim parolama, pseudoistinama ispisanim velikim slovima, kako se to obično kaže – ostali bez reči. Sva je prilika da će biti još takvih okolnosti. I tada smo se obično hvatali za neku sliku, crtež. To je činio i Đorđe Bobić. Njegov osnovni životni poziv, arhitektura, uključuje i snažnu komponentu likovnosti, kako u obrazovnom procesu, tako i u svakodnevnoj profesionalnoj praksi. Naravno, to je likovnost koja se razlikuje od one koja se može videti u ovoj kolekciji crteža. U projektovanju kuća i pravljenju nacrta za čitave segmente gradskog tkiva arhitekta Đorđe Bobić je svoju potrebu za likovnom ekspresijom, po prirodi stvari, morao držati zauzdanom…

…Potez je ovde ekspresivan, skoro munjevit: linija koja dočarava figure ili rudimentarne prostore teče i kruži skoro kao muzička linija. Nema previše opisa, gotovo da nema ni scenografije. Dramatis personae su uopštene, prepoznatljive po atributima ili kostimima. Ceo pristup odaje utisak lakoće, kao da brzina misli nalazi adekvatan korelat u gestu. Tome se pridružuje i koloristički koncept: racionalan izbor i gestuelni nanos pigmenta iz olovaka u boji sasvim su u skladu sa „brzim“ pristupom. Brze su i odluke da se fiksira neka očekivana ili sasvim neočekivana situacija: to su najčešće nekakvi zastoji u fluidu koji postoji među ljudima, situacije koje su na trenutak zamrznute, zabune i neočekivani obrti.

Crteži su podeljeni u segmente – neki od njih komentarišu konkretne lokacije, Beograd, na primer – sa prepoznatljivom konfiguracijom reka i grebena nad njima, drugi su grupisani prema kategorijama: umetnici, neimari, veštice, književni ili mitološki likovi koji su stekli univerzalnu prepoznatljivost i, u svesti ljudi, postali opšta mesta, kakvi su Ikar, Hamlet ili Don Kihot. I Gospod Bog je tu, ne kao metafizička činjenica, nego pre lik iz popularne imaginacije.

Neko bi mogao požuriti i ove crteže odrediti kao karikature. To, međutim, ne bi bio sasvim dobar trag. Po grafizmu i konceptu, donekle i po sintaksi, oni zaista mogu prizvati asocijacije na ilustracije koje u časopisima postoje da bi izmamile smeh čitalaca. Tačnije određenje bi moglo biti – grafičke vragolije. Ne jedino zbog toga što se đavolčići na nekim crtežima pojavljuju kao protagonisti. To su tek skice mogućih situacija, munjevito fiksiranje onih trenutaka u kojima očekivani tok događaja isklizne.

Možda bi se ovi crteži mogli odrediti kao ne-sasvim-konzistentni strip, priča koja teče u fragmentima, replikama. Pokazani crteži, kojima možemo pridružiti i one koji se nisu probili do najužeg izbora, sugerišu da je smisao ove crtačke prakse izvestan protok, neka priča koja se odvija paralelno s onim što nam se događa, na nekom drugom, mentalnom ekranu. Proces je, naprosto, takav da jedan crtež „priziva“ sledeći. I, kao da je gorivo Bobićevih crteža ona neizgovorena rečenica od koje odustajemo jer u trenu shvatamo da je medij te misli pre grafički nego verbalni.

Prvog pokretača ovih crteža ne treba tražiti u želji da budu izlagani – te lapidarne grafičke etide dolaze iz sveta intime. Otud je odluka da oni budu pokazani pre svega želja da se pokaže tok misli. Neko će, prirodno je, pronaći favorite u ovoj zbirci. To je sasvim moguće. Ipak, pre bi se reklo da je njihov smisao nije u pojedinačnom crtežu, nego u celini. I tako ih treba posmatrati.

Mileta Prodanović

 

BELEŽENJE PO BEOGRADU

http://shop.b92.net/index.php?view=item&item_id=235

Safe Image Php?d=613e382372c15b848fd988af75244cfe&w=90&h=90&url=http%3A%2F%2Fshop B92 Net%2Fg%2F6314

Čitanje grada Ðorda Bobica

Ðorde Bobic, Beogradanin i duhom i sluhom, vidi svoj grad onako kao što su pesnici starijih vremena videli

prirodu:  kao skup raznolikih simbola. S tim što je u prirodi
bilo moguce uociti sklad, docim se u svim velikim gradovima
ovoga sveta, pa i u Beogradu, odmah uocava rad stihije i
protivrečnosti koji obrazuju ljudsku svakidašnjicu. Svojim
povlašcenim tackama, reljefom, najvišim gradevinama, mostovima,
hramovuima, arhitektonskim, istorijskim i umetnickim
spomenicima, parkovima i prospektima, a posebno
kapilarnom mrežom ulica, grad na jednoj ravni omogucuje i
osvedocava ljudski život, a na drugoj ga uslovljava, usmerava
i oblikuje. Ništa ne odreduje coveka toliko kao prostor,
prostor je scena na kojoj se formiraju i karakter i mentalitet.
Da smo rodeni negde drugde, i da živimo negde drugde, sigurno
bismo bili drukciji! Ali u Beogradu, odredeni smo
„pogledom sa Kalemegdana“, da iskoristim tu sintagmu
jednog starog Beogradanina, koji je nekada, taman kao
Ðorde Bobic sada, citao svoj grad. Citanje grada, a ništa
manje i njegovo zamišljanje ili uredivanje, to je posao kojem
vredi dati jedan ljudski vek, znam to, jer i sam isto cinim, na
drugi nacin, pricom i opricavanjem.
Dok cita Beograd, Ðorde Bobic angažuje razlicita
znanja i umeca, od kojih je prvo veština opažanja, a odmah
joj sledi sposobnost upojmljavanja, opisivanja i razumevanja
i onoga što se vidi, i onoga što nije na površini, što se
ne daje oku, ali deluje, i ne prestaje sa delovanjem. Posebno
je zanimljivo to što, pošavši od svoje profesionalne, arhitektonske
perspektive, Ðorde Bobic postepeno razvija opštiju
raspravu o prirodi Beograda i Beogradana, tu raspravu nazvao
bih urbopsihološkom. I korak po korak, iz svoga pravca,
stiže do uvida koji su meni, s drugog kraja razmišljanja, i s
druge recne, novobeogradske obale, sasvim razumljivi, prepoznatljivi,
bliski – mnoge od njih bih posvojio ili podelio
sa arhitektom Bobicem. Jeste, grad u kojem živimo, sa imenom
koje konstantno protivreci njegovoj istoriji (belo u crnom),
zaista deluje kao nezaustavljivi i neuhvatljivi koloplet
najrazlicitijih mogucih prica i sudbina, simbola i uticaja,
energija i ritmova, i niko pametan nece reci da je u stanju
da sve to do kraja shvati i sebi objasni. No, opet, usred te
haoticne dinamike, ipak postoji zajednicka, težišna tacka,
lako zamislivi centar, koji nas magnetno privlaci i okuplja,
koji prepoznajemo kao svoj, i kao naš. Delimo tu tacku,
bez obzira na razumljivu i neophodnu kriticnost prema
mestu življenja, koju i Ðorde Bobic razložno i sa dobrom
voljom demonstrira. Ali, tome prethodi ljubav za svoj grad,
koji se može zvati Amsterdam, Arilje, Beograd… bez nje,
život je besmislen. Arhitekta Ðorde Bobic ima je toliko da
svome gradu može sve da kaže. Ljubav ga iskupljuje.
Mihajlo Pantic