Đorđe Bobić

Praotac je u ritualnom obilaženju planete ne bi li video šta su sledbenici učini sa onim što je on pre neki eon započeo, primetio da mu sposobnost u orijentaciji popušta. Čak i u gradovima, proširenim i uznapredovalim u međuvremenu koji ni svoje centre gde su začeti nisu štedeli i razvijali ih u skladu sa savremenim trendom investiranja po svaku cenu,. Gradovi koje je onomad, pre nepunih pola veka ritualno pohodio, otimali su se prepoznavanju, neke zgrade po kojima je hvatao korak ne bi li stigao gde je zamislio su nestale, nikle su nove njemu nepoznate a one, opstale, kojih se sećao utonule su među novotarije nadmeno ustrojene bez štovanja zatečenog. Ranije je mogao da se orijentiše i prepoznaje pojedine kvartove opažajući i pamteći upečaljive zgrade, ovog puta izgubljen a sklon preterivanju i uvećavanju problema sa kojima se susreće, morao je da pita prolaznike gde je on sada i kako da stigne na mesto gde je naumio, a oni su mu odgovarali gledajući ga sa ne malom zbunjenošću da ni oni baš ne znaju da opišu mesto i put ali su ga upućivali na imena stanica javnog prevoza ili po neku kafanu ili su mu ukazivali agresivne reklamne bilbrode navučene preko fasada. O kućama kao orijentirima nije bilo nekog pomena.

Dalje →

Način umišljanja vizije gradske matrice po kome ona (vizija) treba da bude celovita, da se putem nje (vizije) upravlja ukupnim gradskim prostorom globalno sagledanim, pre svega stručnim gledanjem kroz durbin statistike, postao je prekomernom upotrebom iznuđeni standard. Lokalno biće pojedinih gradskih krajeva je utopljeno u globalnu viziju, depersonalizovano, mada se kasnije detaljnije iscrtava i raščlanjuje ali sledeći predhodno ustanovljena globalna pravila. U slučaju Beograda radi se o teritoriji od osadeset hiljada hektara, od Pančeva do Surčina i od Zuca i Rušnja, pa sve do Ovče i Borče, ne ispuštajući iz vizure mantru o pravcu ka severu i zapadu, tamo ka Evropi. Prilježni na poslu, upravljajući se prema zadatim radnim obavezama urbanističari su globalnu viziju Beograda nacrtali, prikazali pomoću lepo i primamljivo obojenih fleka na mapi Generalnoh plana do 2021 godine u sitnoj razmeri gde se mesta ne prepoznaju baš najbolje, pa se sve može tumačiti i čitati uz dosta veliki stepen kreativne slobode posmatrača. Sve je to demokratski usvojeno, vizija je overena, učinjenja zvaničnom i dato joj je pravo, ali i obaveza da bude ostvarena.

Dalje →

Arhitektonsko nasleđe, nazvano kulturnim dobrom i još nacionalnim da bi se razlikovalo od onog koje nije uspelo da se domogne tih epiteta u neprekidnom je nesporazumu sa tumačenjem sopstvenog kulturnog modela koje produkuju naslednici, posmatrajući nasledstvo iz ambijenta savremene vizure. Tokom vremena, odonda kad je nasleđe stvarano, menjali su se okruženje, ambijent i pogled na svet, nastajao je sasvim drugačiji urbani milje u traženju odgovora na promene usled novonastalih potreba i nove forme preživljavanja, ponekad i sadržaja, kulturnog modela koji to uslovljeno i iznuđeno prati. Zatečene i pretekle građevine koje su odolele vremenu nastavljaju svoje bitisanje u novom okruženju, sasvim različitom od onog u kome su nastale. Ispunjavaju svoju misiju povezivanja i spajanja epoha iako njihovi graditelji dok su onomad klesali i kotrljali kamen golim rukama takvu nameru nisu imali. Oni su gradili da bi zadovoljili svoje tekuće potrebe, mada kad se pogled baci na piramide može i drugačiji zaključak da se izvede, ipak je to poruka za neke za koje se znalo da će posle mnogo vekova doći i čitati poruku o moći koja tu beše.

Dalje →