Upoređivanje Beograda …

01-scan0002Beograđanin je hodao po Evropskom prostranstvu i posetio je Amsterdam, Kopenhagen, Prag, Pariz i još nekoliko gradova manje poznatih ali koji su uvek usput, te se, po toj prenaseljenoj Evropi, nezaobilazno nailazi na njih. Građanin Beograda je razgledao, zagledao i prepoznavao slike sa razglednica ili ekrana kompjutera i pamtio je, prepisivao viđeno u virtuelnu beležnicu da ima o čemu da priča kad se vrati. Posle se vratio na svoje ognjište u Beograd, pogledao unaokolo po ulicama, obalama reka, trgovima i fasadama, uočio da sve to ovde nije kao tamo gde je boravio, što je sasvim prirodno i normalno, i upitao se gnevno zašto njegov grad nije kao oni koje je video, koji su mu razgalili dušu i neobično mu se dopali. Pitanje je bilo neodređeno, opšteg tipa, nije ciljao ni na šta konkretno, nije baš bio siguran zašto je nezadovoljan Beogradom niti zašto su mu se ti drugi primerci urbanih tvorevina dopali da je poželeo da ih preslika u Beograd, a niti zašto su mu ti gradovi izazvali zavist, nezadovoljstvo i čežnju. Posle, kad su prvi utisci utihnuli a grč od zavisti uminuo, i kad je popio kafu u kafeu Biblioteka na Terazijama i bio opet sa sobom i svojim gradom, mislio je o tome šta je on to hodajući evropskim tlom upoređivao i sa čime, i zašto je taj upoređivački poriv uopšte bio probuđen. Sa jedne strane, upoređivanje je prirodno i ako se poseduje referentna vrednost onda taj čin može biti delotvoran i koristan, mogu se odrediti poučni zaključci. Razmišljao je, naravno, o tome da njegovo upoređivanje gradskih lepota i onog dugog, suprotnog, nije isto kod svih Beograđana jer su različiti doživljaji grada, zahtevi od grada, očekivanja, potrebe i različito je razumevanje razvoja i toka stvaranja grada kroz vreme u čijem protoku je upoređivač prisutan samo jedan tren. Dalje

O arhitektonskom jeziku … i o Bogdanu Bogdanoviću

grbBeogradska arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Trude se da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. Mada je cilj ulepšavanja jasan i opravdan, nedostaje sadržaj i smisao takve akcije a onda, kad toga nema, posle nekog vremena, po vrućini kad se estetski aditivi otope, sve se vidi u pravoj razmeri. Ostalo, treš koji se gradi po projektima urađenim u radno vreme, koji je takođe široko rasprostranjem diljem Evrope, ovde nije tema, on će uvek postojati i neophodan je. Bez treša ne bi se mogla procenjivati vrednost učesnika sa bine u dizajnerskom koncertu. Dalje