O arhitektonskom jeziku … i o Bogdanu Bogdanoviću

grbBeogradska arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Trude se da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. Mada je cilj ulepšavanja jasan i opravdan, nedostaje sadržaj i smisao takve akcije a onda, kad toga nema, posle nekog vremena, po vrućini kad se estetski aditivi otope, sve se vidi u pravoj razmeri. Ostalo, treš koji se gradi po projektima urađenim u radno vreme, koji je takođe široko rasprostranjem diljem Evrope, ovde nije tema, on će uvek postojati i neophodan je. Bez treša ne bi se mogla procenjivati vrednost učesnika sa bine u dizajnerskom koncertu. Dalje