Arhitektura i nacionalno odelo …

geo-telaU razgovoru jednog poslenika u kulturi, trojice arhitekata i jednog istoričara umetnosti, povela se tema o nekadašnjem ambijentu Beograda i o potrebi i čežnji da se odredi šta je tu zapravo „naše”, nacionalno, autentično, pa je tako red došao i na arhitekturu. Ne samo onu preostalu od predaka, već i ovu savremenu. Izražavalo se tom prilikom nezadovoljstvo zbog nedovoljno artikulisanog nacionalnog stila u arhitekturi kao indentifikacionog znaka naroda, i ljutnja zbog nebrige u vezi s tim. Nije vredelo ni upozorenje da briga postoji, jer evo, vode se turisti u šetnju gradom i tom prilikom će piti rakiju na više mesta i tako će svakako zapamtiti Beograd, i eto identifikacije. Ne, to nije prošlo, mislilo se pre svega na gradske ambijente i na zgrade sa lokalnim, prepoznatljivim obeležijima, da ne kažemo nacionalnim. Bilo je reči i o tome de se ne može sve svoditi na Beograd, jer narod je svuda po državi i treba pogledati celu Srbiju. Uočava se potom da u Srbiji postoji nekoliko regiona koji imaju sasvim različit doživljaj građenja, zavisno od lokalnih uslova. U prošlosti su ljudi na to uvek pravilno reagovali: ako je na visini i ima snega – krov je strm; ili su pravili male prozore da bolje greju unutrašnjost kuće, ili nisu otvarali prozore na stranu sa koje duva lokalni vetar. Materijali su takođe pratili lokalne mogućnosti i resurse. Arhitektura je različita i nema objedinjujućeg činioca da bi se apostrofiralo nacionalno kao posebnost. Dalje