Đorđe Bobić

U svakodnevnoj žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani ne primećuju da su građani istovremeno dva grada; Beograda kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme. I drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvatne čežnje, želja i potreba koje im izmiču. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda u svesti i nesvesti i ona je savim različita od izmaštanih gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona nastanjenih, bez obzira na godine, veru, pismenost, ono opredeljenje ili već, ima svoju sliku i doživljaj grada, i viziju naravno. Sve bezbrojne slike i doživljaji grada Beograđana lebde okolo u virtuelnom prostoru, sreću se, upoređuju se i komentarišu pa su i komflikti mogući.

Dalje →

Nova zgrada pokaže svoje lice gradu odjednom, iznenada, u trenu izađe iz anonimnosti i zauzme mesto. Predhodno sa njenog pročelja skinu se skele i zaštitne kecelje, odu majstori da bi se uselili građani. Tako započne svoj život ta zgrada u gradu i kao svako novorođenče prvo uči da hoda, reči dolaze kasnije, a sve zato da bi se, možda, vremenom uklopila u okruženje i postigla saglasnost sa susedima ali i građanima u mimohodu. Šta se sve događalo od trenutka odluke da se radi na gradskom potomstvu, od začeća, pa tokom trudnoće, zatim dolaženja na svet i preuzimanja odgovornosti za sopstveno postojanje u gradskoj matrici, od sada pa do budućnosti? To je komplikovana priča i opisivanje tog puta je zaludan posao jer svaka zgrada, slično ljudskim i drugim bićima, ima svoju priču, posebnu i sasvim različitu od svih drugih, i razloge za inicijaciju i početak i, uopšte, za svoje postojanje, osim naravno onih uobičajenih tehničkih, banalnih, detalja, koji su neophodna i neizostavna sredstva i načini za svaki dolazak novog bića na svet.

Dalje →

Kao što biva, mali i naoko nevažan čin pokrene planinu da ode nizbrdo pa tako beše i kada je Beograđanin šetao ulicom, mali psić na povodcu uz nogu i onda kišne kapi iz vedra neba, on se nije obradovao za razliku od psića koji je poskakivao radujući se novoj zabavnoj igri. Ne, nije iz oblaka već iz jednog creva, visećeg sa fasade, pljusnula je voda, mokra kao što i treba, od prirode joj dato. Pomalo ljut, pitao je onog sa sprata uz čiji prozor beše crevo zašto poliva prolaznike, da nije možda neki ritual posvećenja ili prosvetljavanja, krštenja ili novo praznično obeležije a onaj odozgo mu je odgovorio, bez izvinjenja, da pazi gde ide i ne gleda defetistički, nadole, samo u svoje noge jer njemu je gore, na spratu, vrućina, pa pogledaj na termometar, klima je tekovina savremene tehnologije i u sobi je veoma prijatno i sveže, posledice tehnološkog napredka treba i podneti, podeliti zadovoljstvo među građanima .

Dalje →