Đorđe Bobić

Beograd ima privilegiju da se zatekao na četiri obale, ne svojom voljom već zato što kroz grad protiču dve reke, evropske, mada se to u gradskoj matrici ne prepoznaje, obale i grad su dva bića koji su se usled volje geografije našli jedan uz drugog ali izgleda kao da se ne primećuju. Posebno se to odnosi na desne obale Save i Dunava gde su železnički koloseci, industriski objekti u opadanju, skladišta svega i svačega, stisnuta i nepristupačna luka, zapušteni predeli i đubrišta. Preko tog nepriličnog ambijenta Beograd baca čežnjivi pogled na Savu i Dunav i zadovoljava svoju čežnju sa ono malo uređene gradske obale oko Nebojšine kule, dorćolskog naselja, savskog pristaništa i sajma gde je uspeo da se obale domogne. Decenijama već, sledeći čežnju i težnju, uglavnom na rečima, traje virtuelno privođenje grada vodi i obalama. Nikako da stari gradski centar na desnim rečnim obalama dodirne reku, ostao je na grebenu i opire se rečima i nagovorima urbanista, političara i drugih vidovitih zaduženih za javno iskazivanje čežnje, valjda zbog toga što je sa reka i obala odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor prema obalama utkao u biće ljudi. Vekovima unazad tamo su građene fortifikacije, pošto su dolazili i trgovački brodovi bila su i privremena pristaništa, pruge, i ostali za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se to promeni nije urodilo plodom, otpor iz duše i neki stvarni događaji su ostavili sve na svom mestu, takvom kakvo je.

Dalje →

Novi most preko špica Ade Ciganlije je premostio Savu i dotakavši obe obale spojio dva Beograda, što jeste beskrajno lep i značajan događaj. To je prilika da se u medijima veoma glasno promoviše uspešan trenutak beogradskog koračanja u bolju budućnost za kojom se čezne. Naravno, nije izostala ni obavezna i naravno preterana prezentacija političara koji ovu mostovsku priliku koriste za svoju promidžbu, što je u skladu sa naviknutom, stereotipnom procedurom. Viđeni su tamo, na mostu i oko njega svi važni ljudi, od predsednika države, preko ministara, gradonačelnika i mnogih drugih čije su zasluge za izgradnju mosta nesumnjivo značajne. Može se čitati između medijskih, pisanih i izrečenih redova, da bez njihovog pregnuća od mosta ništa ne bi bilo. I tako u beskrajno, govori se o uspehu, obećavaju se još lepši i stariji, ne, ne stariji već moderniji  mostovi u budućnosti, bila je čak i priča o požrtvovanom i vrednom kranisti, ali se izbegava ili se to čini sasvim stidljivo spominjanje imena autora projekta, verovatno ne namerno već u uzbuđenju što sa mostom, hvala bogu, sve ide kako treba. Tako se u uspešni i radosni trenutak ne pripuštaju i autori projekta ovog prelepog, arhitektonski i inžinjerski prestižnog arte facta. Može se steći utisak da je most projektovalo NN lice ili je tako, sa neba pao Beogradu u naručije. Naravno, nije tako i treba pamtiti i znati da se radi o slovenačkoj firmi „Ponting» i dva Slovenca, Arhitekti Peteru Gabrijeličiču i Konstruktoru Viktoru Markelju a koji su svojim projektom pobedili na međunarodnom javnom konkursu za idejno rešenje mosta 2005 godine. Za one druge još koje kako, to je pitanje njihovog vaspitanja pa neka sa sa tim nose kako su već navikli, ali propustio je to da kaže i akademik Nikola Hajdin, predsednik žirija koji je izglasao slovenački projekat kao najbolji i na osnovu koga se most na Adi sada gradi.

Dvanaest godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrade Generalštaba u Nemanjinoj ulici u Beogradu 1999. godine; u noći između sedmog i osmog maja bacilo je bombe i ozbiljno ranili zdanje. I od tada arhitektura čeka da joj neko izvida rane i vrati je u gradsku vrevu. Zgradu je projektovao arhitekta Nikola Dobrović i po njegovim nacrtima sazidana je i useljena 1965. godine. Otada je svojim likom obogaćivala Beograd i obeležavala metropolu, bila je znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljala je ogroman iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora, jer je kompleks Generalštaba sa obe strane Nemanjine ulice bio i jeste jedno od najznačajnijih dela jugoslovenske arhitekture u Srbiji, ali i sada, urušena i zapostavljena, zrači istu energiju jer takve vrednosti u svom trajanju ne poznaju vremensku dimenziju. Zdanje je obeležilo epohu, i arhitekta Dobrović je postavio referentnu vrednost koja je postala vrednosni sud za stvaranje arhitekata decenijama posle tog događaja. Čak i sada, urušena i ranjena, dominira u gradskom pejsažu i kazuje poruku o arhitekturi neosporne vrednosti koju ni nasilnički čin niti proteklo vreme nisu umanjili.

Dalje →