O još jednom Beogradu

01Postoji Beograd na Ušću, oko reka, prema Avali ili na Dorćolskoj padini, na grebenu od Kalemegdana do Vračara i onaj u Topčideru, grad svakodnevni, u kome Beograđani vode decu u školu, u kome troše dato im vreme i neprekidno istrajavaju da ga grade i uređuju. Reklo bi se – realni Beograd. Postoji i Beograd iz vremena prošlih ali i budućih, on je oko nas u beskonačnom prostoru a čine ga misli Beograđana onih od nekada, ovih sadašnjih i onih koji tek nameravaju da se pridruže. Taj eterični, virtuelni, beskrajno veliki Beograd zaokupio je sve moguće prostranstvo, pa je i ovo, gde jesu Beograđani, njegov deo. U tom velikom Beogradu je i onaj iz prošlosti u kojem je sve što beše nekada, – svaka kuća i drvo, ulica i neki slučajno bačeni kamen, – ubeleženo i postoji, ali se i dopunjuje kad god se nešto poruši ili žbun poseče. Ne da bi se stavilo u neki spomenar, već da bude i dalje prisutno, da nam neprekidno šalje poruku, da nas podseća i opominje. Dalje