Đorđe Bobić

Beograd je Evropejski grad ... ? Mantra je sročena i postala je deo govora mnogih Beograđana koji to izgovaraju u različitim prilikama potaknuti verovatno željom da budu kao sav ostali svet, što im je, istina, obećano, pa su u to mnogo uložili i sada, sa pravom, traže. Postavlja se pitanje mogu li oni zaista opisati svoj iskaz, objasniti i odrediti zašto baš to izgovaraju. Da li zaista veruju u mantru ili je izgovaraju kao i sve druge mantre kojima se iskazuje neka nametnuta neoboriva istina ili, po tradiciji, uvreženo uverenje?
Šta to Beograd čini evropskim, ili bilo koji drugi grad, koji želi da uz svoje ime prikači tako prestižan pridev? Možda se to olako izgovara, zato što je magovito značenje reči i pojma, zato što nije jasno šta to tačno znači, zato što dobro zvuči, zato što se tome zaista teži ili zato što se time pokriva neevropska situacija i lokalni prostakluk i nemoć da se takav grad sasvim ostvari, pa građani i političari na toj frazi insistiraju, tražeći u njoj pokriće ili utehu. Uostalom, mnogo puta izgovoreno postaje istina, upravo to i jeste cilj mantre da virtuelno postane stvarnost. Možda građani koji koriste tu mantru sami sebi dižu vrednost i samopoštovanje i možda se kada to izgovore osećaju bolje ili im to pomaže da u mislima budu deo sveta, da se mogu jednačiti sa Parizlijama ili već sa nekim drugim.

Dalje →

Preko Beogradskog lica, ne pitajući mnogo, gusari navlače kvazi savremenu garderobu, agresivno menjajući gradski lik. Beograd je, kao beba koja se uneredila, u presvlačenju plakatima, bilbordima, imenima i logoima firmi, natpisima, napisima, grafitima, opisima, ponudama, obaveštenjima o raznoraznim kulturnim i sportskim atrakcijama, upozorenjima, pozivima na zabavu ili glasanje, obećanjima o boljem životu. Sve to nastaje na gradskim fasadama bilo gde i u bilo kojoj razmeri, neku put je aplikacija veća i od zgrade same a veličina nije uvek u skladu sa vrednošću ili značajem istaknute informacije. Nekada, dok beše u snazi neki drugačiji kulturni gradski model, obaveštenje o nečemu je bilo u okviru prizemlja zgrade, uglavnom diskretno obeleženim sadržajem vezanim za sadržaj iste. Posle su se pojavljivali na fasadama svrsishodni, politički oglasi i uskličnici naglašavajući ideju koju narod treba da sledi, nežno i sasvim ideološki. A onda se, u neposrednoj prošlosti i još traje, dogodilo da je presvlaka delimično izgubila ideološko obeležije, komercijalizovala se i metastazirala po fasadi, u vis, ka slemenu, našla se najzad čak i na krovu kao jedro koje hvata vetar i vodi zgradu u plovidbu ka neizvesnoj uzburkanoj pučini.

Dalje →

Istorija slučaja park-šume „Zvezdara», čija je jedna epoha upravo završena u Skupštini grada usvajanjem plana Detaljne regulacije a posle burne javne rasprave, pokazuje i drugu stranu demokratičnog načina planiranja. Bila je tu oduvekv šuma, trajno, javno dobro Beograda, velika i bujna, nenaseljena, pa su je (građani preobučeni u odela investitora) krčili bez pitanja i gradili kuće na krčevini. Usled seče šume nastala je erozija, a nije bilo ni kanalizacije, pa su se otpadne vode izlivale nizbrdo, slobodno u prostor i zapretilo je klizište. Da se spreči dalje uništavanje javnog dobra i propadanje tla, grad je odlučio pre nekoliko godina da plati izradu urbanističkog plana. Cilj je bio da se park-šuma zaštiti, da se nelegalna izgradnja lokalizuje u enklave koje se ne mogu više širiti, da se uklone nelegalna zdanja koja ugrožavaju javni prostor, da se izgradi infrastruktura i zaustavi klizište, da se urede ulice i pešačke trase i saobraćaj uredi ne samo za stanovnike već i za drzge Bograđane koji bi da tuda šetaju. To je razumna i neophodna akcija, kao poslednja odbrana šume (onog prostora koji je preostao) i pokušaj njene zaštite i obnove, i to je gradski Urbanistički zavod uradio na uzoran način. Naravno, to neumitno podrazumeva da se neke nelegalno izgrađene zgrade poruše, da se deo zemljišta iz nelegalno formiranih parcela-okućnica vrati šumi i javnom dobru, i da se na zemljištu gde je to moguće a da ne ugrožava šumu grade objekti od javnog interesa.

Dalje →

U centru Beograda je Trg Republike, nekada Pozorišni trg, kao i većina evropskih gradova koji su iz monarhije prešli na republikansku stranu. Određivanje i imenovanje posebno naglašenog mesta u središtu grada nedvosmislena je potvrda da se to stvarno dogodilo. U okolini trga, u celom gradu i u samoj državi republika postoji, prolazi kroz razne peripetije i u našim sluđenim okolnostima dobro napreduje sa ciljem da jednom postane prava demokratska. U Beogradu je to malo pomereno i drugačije, (a šta bi drugo?), jer na Trgu Republike dominira Knez Mihailo, a ne neki republikanac ili bar neki drugačiji simbol koji bi republikansku provinijenciju grada proklamovao i neprekidno opominjao Beograđane i njihove goste u kakvom društvenom uređenju žive. Ali, zatekao se predstavnik monarhije pa tu i ostao. To je dobro radi kontinuiteta i naglašavanja da mi nismo tek tako, ni iz čega, osvojili pravo da budemo republika. Ipak, on tu stoji i da saopšti da to nije zauvek i da monarhija može da se vrati. Scenografija je spremna za sve okolnosti, a istorija nas uči da je to racionalan pristup.

Dalje →