Beogradski dečak u raljama komšiluka

img_1190Ako se tvrdi da Beograd ima dušu, nije daleko od pameti da se onda u daljem potvrđivanju dođe i do toga da ima i telo, grad se tada iskazuje i pokazuje kao biće, u beskonačnom broju raznih bića, ovog puta neka je ljudsko, na primer. Nije neispravno, razvijajući dalje temu, zamisliti virtuelnu situaciju u kojoj se Beograd poistovetilo sa dečakom rođenim u Beogradu, gde odrasta i dalje čini svoj život, nigde drugde osim tu oko dve reke. Dečak Beograd, što mu je i kršteno ime, je iz stamene vrlo građanske Beogradske kuće, uzorno školovan sa svim pratećim prilozima, časovima stranih jezika, muzička škola, atletika za poneti da se ne zapati, časovi oratorstva i kulture ponašanja a sve sa ciljem da jednom kad doraste prihvati ulogu sledbenika u unapred prihvaćenom porodičnom Generalnom planu. Tako je moralo biti jer porodični građanski pedigre je besprekoran, pretci su respektabilni građani odvajkada i ni mrlju na prošlost nisu namakli, osim onoga što se nije moglo izbeći u uzbudljivoj i napetoj istoriji grada punoj izazova čemu se ni disciplinovani urbani žitelj ne može ili nije mogao odupreti. Životopis dečakov je unapred obojen ružičastim tonovima, tako je i počelo, hodanjem trasama u planu obeleženim. Dalje