Čekajući da platani porastu …

01Beograd, uprkos svemu, čak i povremenoj smeni stogodišnjih platana radi lakšeg postavljanja cevi za vodovod i nekih kablova, traje u vremenu. Protokom vekova nastala je prošlost grada kojom se građani ponose, mogu sami sebi dokazivati da nisu tikve bez korena i čak poneseni dokazom svog postojanja prihvate one biljčice za koje stručnjaci tvrde da su platani ili da će za nekoliko decenija biti nalik onima koji su platili krošnjom ometanje prostiranja podzemnih cevki. Istovremeno građani čeznu za budućnošću gde će biti mnogo bolje nego u sadašnjosti podržanoj prošlošću, mada ne mogu baš uvek da objasne kako će to posle izgledati. Beograđani su veoma osetljivi i na jedno i drugo vreme, brinu o starim, nekada izgrađenim zgradama i ambijentima i ljute se kad se to menja, osim kada su platani u pitanju. Zaboravljaju da ima nekih Beograđana koji žele nešto da stvore sada, svoj i sebi primeren ambijent pre svega. Ne misle da postojeći, ovovremenski grad može jednostavno da se preseli u buduće vreme o kome oni imaju svoju viziju. Dakle, neminovno je da grad u trajanju menja način života ali i svoj lik; grad prati svetsku modu, izazove nove urbane kulture a i tehnologija nije kao pre, novi klinci misle nekako drugačije i onda se događa međugrađanska borba za prostor gde bi se to sve događalo. Ipak, na sreću Beograda, mladi uspevaju da ostvare svoju nameru a otpori onih od ranije ih čine čvršćim i borbenijim ali i nudi im se mogućnost da mladalački entuzijazam preispitaju i primete da svet ne počinje od njih. Dalje

… i onda … Jedna Beleška

crtanje-01_03
Arhitektura je na leđima Arhitekte odvajkada prolazila, stisnuta, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, se otisnula širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se Arhitektura stvarala Arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je od Arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta je, kad mu je bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem bogatio kulturni model i doprinosio izgledu i formi okvira u kome se istorija događala.

Od kada se Praotac, posle obavljenog posla sa pećinom i predavanja stvari u ruke sledbenicima, otisnuo u virtuelne, nebeske prostore odakle je posmatrao kako naslednici i sledbenici razrađuju ili razgrađuju njegovo delo, oni grebeni su u početku, u njegovo vreme viđeni kao mali kamenčići koji vire iznad površine mora, posle su rasli pogurani nametnutim, vladaskim potrebama, još kasnije kapitalom ili politikom ili prosto vizijom nekog ko je imao moć da nadograđuje te dve stene i drži ključ za odbravanje prolaza između njih po sopstvenoj volji. Da sve oko rasta grebena i ključarenja ne bi zvučalo vulgarno izmišljen je i, naravno, opšte prihvaćen eufemizam o napredku civilizacije i unapređenju kulturnog obrasca bez objašnjenja o uzrocima i posledicama, ali sa naglašenim slovom o ključarima. Dalje