… i onda … Jedna Beleška

crtanje-01_03
Arhitektura je na leđima Arhitekte odvajkada prolazila, stisnuta, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, se otisnula širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se Arhitektura stvarala Arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je od Arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta je, kad mu je bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem bogatio kulturni model i doprinosio izgledu i formi okvira u kome se istorija događala.

Od kada se Praotac, posle obavljenog posla sa pećinom i predavanja stvari u ruke sledbenicima, otisnuo u virtuelne, nebeske prostore odakle je posmatrao kako naslednici i sledbenici razrađuju ili razgrađuju njegovo delo, oni grebeni su u početku, u njegovo vreme viđeni kao mali kamenčići koji vire iznad površine mora, posle su rasli pogurani nametnutim, vladaskim potrebama, još kasnije kapitalom ili politikom ili prosto vizijom nekog ko je imao moć da nadograđuje te dve stene i drži ključ za odbravanje prolaza između njih po sopstvenoj volji. Da sve oko rasta grebena i ključarenja ne bi zvučalo vulgarno izmišljen je i, naravno, opšte prihvaćen eufemizam o napredku civilizacije i unapređenju kulturnog obrasca bez objašnjenja o uzrocima i posledicama, ali sa naglašenim slovom o ključarima. Dalje