Đorđe Bobić

Ovih dana hodam Kopaonikom po stazama Nacioanlnog parka i vidim neverovatnu količinu posečenog drveća svugde okolo, stotine primeraka uglavnom zimzelenog soja mada ima i drugih vrsta, onih listopadnih. Drveće je značajnog obima, impresivne visine a po ogoljenim godovima gde je testera prošla može se zaključiti da je zdravstveno stanje stabala bilo u veoma dobrom stanju. Kažu očevidci ove necivilizovane i drske akcije koja degradira ili čak poništava sve državne priče o navodnom očuvanju životne sredine da to traje nekoliko proteklih meseci a nastavlja se nesmanjenim obimom.

Dalje →

Habet unum Victor in Singidunum

Kip nabildovanog muškarca nazvanog „Pobednik», stoji na visokom stubu u vrhu Kalemegdana, drži mač desnom rukom a u levoj, na dlanu, pticu za koju se u narodu misli da je columba pacem. Meštrović (1) je mačem i golubom hteo da obavesti da je ovaj Pobednik uvek spreman na dve mogućnosti, da ratuje i da se miri, ali ima i priča da je stavljajući goluba mira u Pobednikovu levu ruku poslao posebnu poruku Beograđanima, eto, golub mira vam je na levom dlanu pa vam mirenje sa okruženjem ide od ruke kao i svim levacima, ne levorukima, levacima. Priča se i to da je započeo vajanje goluba mira, ali ptica je ispala drugačije, otela se umetnikovoj ruci jer je vajar, neoprezno i na mah prihvatio lokalni kreativni manir pa golub deluje robusno i nekako nakostrešeno. Kip, imenovani Pobednik je okrenut ka Ratnom ostrvu i Evropi, namrštenog lica poručuje da ih je sve onomad pobedio i da im više ne pada na pamet da ponove sličnu nepodopštinu i krenu put njega sa lošim mislima. Usput pokazuje svetu svoje nago međunožije i zlonamerni bi mogli da zaključe da time pokazuje šta misli o svima tamo preko Dunava. U vreme kad su ga postavljali da stražari na vrhu Balkana, između istoka i zapada, to pokazivanje i nije bilo tako neumesno, oni preko bolje nisu zaslužili, ali danas, sa tom žarkom željom ka Evropi kurčenje, mada samo vizuelno, može da ugrozi približavanje jer oni tamo preko reke mogu da se osete uvređenim.

Dalje →

(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine ... )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...

Dalje →